Izvor: Politika, 03.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad država greši, građani ispaštaju
Za nepunu godinu i po dana, Srbija je pred Evropskim sudom za ljudska prava izgubila 15 sporova koje su pokrenuli građani zbog nepoštovanja nekog od prava koje garantuje Evropska konvencija o ljudskim pravima i slobodama. U korist države, uslovno govoreći, Sud u Strazburu doneo je šest odluka, jer je toliko predstavki ocenio kao neosnovane. Najčešći razlog za gubitak spora (12 presuda) jeste nepoštovanje prava na suđenje u razumnom roku, u dva slučaja nije poštovano pravo na slobodu izražavanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a u jednom pretpostavka nevinosti.
To što je 15 presuda doneto u korist građana za državu znači i određeni materijalni izdatak. Do sada izgubljeni sporovi državu koštaju 62.512 evra.
U prvoj presudi u slučaju Matijašević, najkraće rečeno, reč je o previdu. Okružni sud u Novom Sadu je, donoseći rešenje o pritvoru, umesto da lice označi kao osnovano sumnjivo, upotrebio nespretnu formulaciju da je reč o počiniocu krivičnog dela. Za ovu grešku država je platila 662 evra za troškove postupka.
Do sada "najskuplji" za državu bio je slučaj koji se zbog osetljivosti vodio pod inicijalima V. A. M. Zbog neefikasnosti domaćih organa i uprkos privremenoj meri Četvrtog opštinskog suda da može da viđa dete dva puta mesečno dok se konačno ne reši starateljstvo, ovoj majci to je bilo onemogućeno punih osam godina. Sud u Strazburu dosudio je majci 15.000 evra za naknadu nematerijalne štete i 4.350 evra sudskih troškova.
Preduzeće EVT iz Leskovca dobilo je spor protiv države, jer su, po oceni Evropskog suda, domaće vlasti propustile da izvrše pravosnažnu sudsku presudu u korist tog preduzeća donetu 1996. godine. U ovom slučaju određena je naknada od 2.500 evra i 3.000 evra za troškove spora.
Ni Slađani Tomić nije bilo od velike pomoći što je pred domaćim sudom dobila presudu da joj se posle razvoda poverava dete na staranje. Uprkos brojnim pokušajima i poštujući predviđenu proceduru, do deteta nije mogla da dođe, jer bivši suprug nije bio voljan da se povinuje nalozima suda. Zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na poštovanje porodičnog života i na delotvorni pravni lek, dosuđena je naknada od 10.000 evra, plus 950 evra za troškove.
Sporo postupanje domaćeg sudstva bilo je presudno i u slučaju "Jevremović protiv Srbije". U tužbi koju su podnele majka i njena maloletna kćer navodi se da domaći pravi sistem u sporovima za utvrđivanje roditeljstva ne obavezuje tuženog da postupi u skladu sa sudskom naredbom i podvrgne se DNK testu. Ovaj spor državu je koštao 6.000 evra.
Kada ni posle 16 godina sudovanja firma AD "Plastika" iz Žitišta nije uspela da dođe do svojih novčanih potraživanja od preduzeća kome je davno isporučila svoje proizvode (cevi), pravdu je potražena van domaćih granica. Zbog sporosti domaćeg pravosuđa država je obavezana da preduzeću isplati 2.000 evra nadoknade.
Načekao se i Velimir Stevanović koji je 1992. godine izgubio posao u domaćoj građevinskoj firmi i započeo radni spor protiv preduzeća, ali ga nije okončao. Sem nepoštovanja prava na suđenje u razumnom roku, Evropski sud je, ne prvi put, ocenio da je prekršen i član 13. Konvencije koji kaže da svako ima prava na delotvorno pravno sredstvo pred nacionalnim vlastima. Država je Stevanoviću "dužna" 3.500 evra za nematerijalnu štetu i 1.000 evra za sudske troškove.
I novinari Mikuljanac, Mališić i Šafar su poveli radni spor protiv preduzeća u kome su izgubili posao, ali su suđenja otkazivana, sudije se smenjivale, a postupak nikako da se okonča. Za povredu člana 6. Konvencije iz državne kase otišlo je 3.000 evra. U slučaju Ilić protiv Srbije, podnosiocu je dosuđeno 3.700 evra nadoknade, jer, uprkos postojanju opštinskih rešenja u njegovu korist, godinama nije mogao da koristi stan koji je zakonski nasledio od oca, jer je u njemu bio takozvani zaštićeni stanar. U ovom, kao i u predmetu "Marčić i 16 drugih lica" utvrđena je povreda prava na mirno uživanje imovine. Evropski sud obavezao je državu da izvrši presudu Trgovinskog suda u Leskovcu iz 1990. godine kada je usvojen zahtev Marčića i ostalih da im se isplate zarade koje su ostvarili radeći u Iraku osamdesetih godina prošlog veka. Nažalost, neki to nisu dočekali. Zbog parnice koja je pokrenuta pre 23 godine pred Trećim sudom u Beogradu (1984) i u slučaju Popović protiv Srbije podnosiocu predstavke je dosuđeno i 1.200 evra.
U novembru, u razmaku od dve sedmice, Srbija je izgubila čak dva spora zbog narušavanja prava na slobodu izražavanja. Dvojica žitelja Babušnice su zapali u nevolje kada su, u odvojenim prilikama, kritikovali tadašnjeg predsednika ove male opštine u istočnoj Srbiji. Zoran Lepojić je u lokalnim novinama objavio tekst tvrdeći da predsednik opštine nije podoban za tu funkciju, pored ostalog, i zato što "sumanuto" troši opštinske pare na gala ručkove. Domaći delioci pravde su ga označili kao klevetnika, a Evropski sud kao žrtvu kojoj je povređeno pravo na slobodu izražavanja i odredio 3.000 evra naknade i 250 evra za sudske troškove.
Poreski inspektor Zoran Filipović takođe je dobio spor u Strazburu, a njegov "greh" bio je što je na javnom skupu kritikovao gradonačelnika o kome je podosta znao i kao inspektor podnosio krivične prijave zbog sumnjivih rabota. Utisak je da su se domaći sudovi (opštinski u Babušnici i Okružni u Pirotu) više trudili da zaštite čast i ugled opštinskog moćnika, a manje slobodu mišljenja koju garantuje član 10. Evropske konvencije.
I u poslednje dve presude "Jovićević protiv Srbije " i "preduzeće ZIT protiv Srbije" Evropski sud utvrdio je da je dužina postupka prekomerna i podnosiocima predstavke odredio po 1.200 evra naknade nematerijalne štete. Zbir premašuje 62.000 evra.
-----------------------------------------------------------
Dobro smo prošli
– Obaveza isplate nastaje kada presuda postane pravosnažna. Do sada su plaćeni iznosi za šest presuda koje su postale pravosnažne i jednu nepravosnažnu. Ta sredstva država plaća zapravo zbog grešaka svojih organa, uglavnom sudova, najčešće njihove sporosti. Novac se obezbeđuje iz budžeta – objašnjava dr Slavoljub Carić, zastupnik koji u sporovima pred Evropskim sudom brani interese države. Pogreške, kaže zakon, treba da plati organ čiji su akti doveli do postupka u Strazburu, ali zastupnik napominje da to nije uvek lako utvrditi, jer je u nekim slučajevima postupalo više sudova ili drugih organa. Kada stigne presuda, kancelarija zastupnika obaveštava Ministarstvo pravde, koje novčane obaveze reguliše preko Ministarstva finansija. Poseban fond za izgubljene sporove ne postoji, baš kao što "ne postoji personalizacija odgovornosti niti sankcije za one koji su grešku počinili, a najčešće to su sudski organi".
Iako ukupan iznos nije dramatično visok, bar u poređenju sa drugima, dr Carić naglašava da bi iz svega valjalo izvući pouke. To znači da se slučajevi preveniraju, dakle spreče, a kako nam je u Strazburu kamen spoticanja suđenje u razumnom roku, taj problem bi mogao da se otkloni odgovarajućim zakonom.
[objavljeno: ]
