Izvor: RTS, 17.Jul.2019, 10:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad dete ode "kuća postaje prazna", kako se nositi sa tim
Osamostaljivanje deteta trebalo bi da bude potvrda njegovog odrastanja i zrelosti. To je momenat koji mnoge roditelje usrećuje zato što potvrđuje da roditeljski posao obavljaju dobro. Ipak, postoje i oni kojima odlazak deteta iz kuće pada veoma teško. To je poznato kao "Sindrom praznog gnezda", ali ga mnogi nisu svesni.
Kada dete odraste i napusti primarnu porodicu, supružnici ostaju sami. To neke od >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << njih može da zbuni i uvuče u "sindrom praznog gnezda".
"Dolazi do raznih reakcija, osobe se osećaju depresivno, napušteno, tužno. Doživljavaju kao da su odbačeni, iako se to zapravo nije desilo, desio se neki prirodan tok", ističe Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener.
Neki roditelji ovakvu promenu u porodici zaista doživljavaju kao krizni period. Oni osećaju da isključuju jedan deo sebe i da gube na tom svom identitetu. To se pre svega dešava kod onih roditelja koji su se u potpunosti posvetili podizanju dece i njihovoj zaštiti, možda čak i u toj meri da su pomalo zapostavili sebe i svoje potrebe.
"Ljudi pored te roditeljske uloge moraju raditi paralelno i na svojim drugim životnim ulogama tako da roditelj treba da ohrabruje izlet deteta iz gnezda", napominje Maja Pavlov.
Neki roditelji su, takoreći, produžili svoje roditeljstvo posvetivši se unucima, drugi su se posvetili sebi.
"Moji sinovi su ovde, ja čuvam unučiće tako da ja nemam prazno roditeljsko gnezdo", kaže jedna od baka sa kojima je reporterka RTS-a razgovarala.
Neki drugi se više druže za prijateljima. "Ja lepo živim, sama sam u kući, ali čitam, gledam televiziju, šetam, družim se sa svojim prijateljicama penzionerkama i tako vreme prolazi. Ne osećam taj sindrom samoće, uopšte", navela je jedna Beograđanka.
Cilj roditeljstva – zadovoljno dete
Cilj roditeljstva nije samo srećno već i samostalno dete. Roditelj ne može i ne treba da zna za svaki njegov korak. Ne može da ga zaštiti od svih realnih i pretpostavljenih opasnosti, padova, neuspeha, niti treba, kažu stručnjaci.
"Ja sam student, došla sam iz drugog grada da živim ovde, međutim moji roditelji imaju mnogo poverenja u mene, znaju da umem da se nosim sama sa svime i da se dobro snalazim. Ali mislim da mnogo roditelja to teže shvata nego deca, deca se snađu, nađu novo društvo, osamostale se, ali mislim da roditelji to teško shvataju, brinu se, počnu da guše decu, da ih često kontaktiraju, da ih često obilaze i mislim da to i deci kasnije stvara nesigurnost u životu", istakla je jedna studentkinja u Beogradu.
Maja Pavlov je rekla da su neki ljudi strašno opterećeni i gotovo opsesivno razmišljaju o stanju deteta.
"To su osobe koje imaju problem s kontrolom, osobe koje su dosta negovale fiksnu simbiozu, znači prezaštićivali su dete, samim tim su ga onesposobljavali", rekla je psihoterapeutkinja.
Najteže u jednoroditeljskim porodicama
Sindrom praznog gnezda češće se javlja u jednoroditeljskim porodicama. Pored toga što Sindrom praznog gnezda loše utiče na roditelje, može da ostavi negativne posledice na dete ali i da pokvari njihov međusobni odnos.
"Deca koja su držana u jednoj vrsti fiksne odnosno inverzne simbioze – kada deca brinu o nekim roditeljskim strukturama i roditeljskim delovima, pa zamene uloge. Onda imate sina ili ćerku koji brine o majci. To je sve u redu do neke mere, ali kada mora toliko da brine da se u jednom momentu oseća krivim ukoliko se izmakne ili ode, to onda nije dobro", rekla je Maja Pavlov.
Kada dete, odnosno deca odu iz primarne porodice trebalo bi da se posvetite partnerskim odnosima ili sebi. Okrenite se prijateljima i široj porodici. Nemojte da vam rečenica "To je jače od mene" služi kao izgovor. Stručnjaci kažu da najdominantnije od svih mora da bude pitanje "Da li je to dobro za moje dete?".
