Izvor: Politika, 09.Maj.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad arhitekta ode u muzičare
Iako tvrdi da je zarada od muzike danas ispod prosečne, nekadašnji arhitekta, muzičar Papa Nik nikada nije pomislio da napusti sviranje
Put do životnog poziva nekada s mukom nalazimo, a nekad nam se on slučajno ukaže u vrlo teškim okolnostima, kada nam se čini da se sve urotilo protiv nas. Arhitekta Veljko Nikolić 1997. godine ostao je bez posla – bile su to godine krize, otprilike kao i sada, bilo je manje posla, pa je arhitektama u preduzeću gde je radio savetovano >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da potraže drugo radno mesto. Nije mnogo mislio o tome šta dalje, bila je to jedina moguća odluka: da se posveti muzici i živi od toga. Danas ne kao arhitekta Veljko Nikolić, već kao muzičar Papa Nik, ime po kojem ga, u stvari, svi znaju, može da se pohvali brojnim koncertima, nastupima sa džezerima Milošem Petrovićem, Dušanom Bogdanovićem, Jovanom Maljokovićem, kao i Bokijem Miloševićem, „Balkanikom“, braćom Teofilović, „Renesansom“ sa kojima i danas vira, ali, pre svega, bendom koji vodi više od trideset godina – „Institutom“.
– Ja sam oduvek svirao, od devete godine. Kada je postalo jasno da posla više nema, počeo sam sa prijateljima da sviram po klubovima. To je bila jednostavna odluka, čini mi se da mi za nju nije trebalo toliko mnogo hrabrosti, ali mi je hrabrost bila potrebna kasnije kada je trebalo da nastupam sa muzičarima mnogo iskusnijim od mene, Lalom Kovačevim, Bata Kandom, Jovanom Maljokovićem – priča Papa Nik.
Posao arhitekte koji danas, a i u to vreme, spada među najpoželjnije, stalna mesečna primanja, projektovanje, Papa Nik je zamenio muzičkim nastupima, muzikom koja nije komercijalna, honorarima čiji je priliv neizvestan.
– Nekada zaradiš više para, nekad manje. Ovakav život i rad, to je kao neki honorarni rad, to je onako sporadično. Nekad uzmemo neverovatne pare, ali onda tri meseca nemate nikakva značajnija primanja. Znači, ono što zaradite morate da čuvate i raspoređujete, pa mi u proseku dođe kao neki minimalac, kao i svakome ko radi negde. Čak mislim da sam trenutno i ispod proseka jer je zamrla muzika, ona kvalitetnija i kulturnija tavori negde na margini. Trenutno me izdržava pozorište, pošto igram u jednoj predstavi, ali ni to nije velika zarada – kaže Papa Nik.
Već deset godina živi „na oštrici žileta“, kako on to opisuje, ali to ga ne čini zabrinutim – naprotiv. Za sebe kaže da je imao mnogo sreće – sreće da se bavi onim što voli, da završi fakultet koji spaja tehniku i umetnost, da ima dobre profesore u školi koji su mu dali široko obrazovanje, što mu je omogućilo da bude svestran i da kad lađe potonu na jednoj strani – bolju sreću potraži na nekoj drugoj.
– Shvatio sam posle nekog vremena da mi smetaju ljudi koji kukaju jer ni meni nije ništa bolje, isto mogu da kukam, ali to ne činim. Ja baš i nisam reper za prosečnog stanovnika kako da se snađe u situaciji kada ostane bez posla jer sam se bavio mnogim stvarima i zahvalan sam mojim profesorima koji su nas učili da budemo svestrani. Jedini savet koji bih mogao nekom da dam jeste da treba imati nešto drugo pored posla, treba imati hobi. To izgleda kao da gubiš vreme, ali nije tako, ti, u stvari, stvaraš svoj svet. Makar i da čovek skuplja plastične upaljače, nakon izvesnog vremena, on će stvoriti neku logiku u tome, stvoriće neku svoju priču, naći će i drugog koji to isto radi, pa će da razmenjuju iskustva, da se druže. Poenta, dakle, nisu ti upaljači nego to njihovo druženje i ta igra duha, a taj unutrašnji život je moguć kada imaš i najmanje para. Bolje skupljati poštanske marke i družiti se sa filatelistima nego gledati televizijske izveštaje i „Velikog brata“ – ističe Papa Nik.
Arhitekturi se, kaže, nije vratio više nikad. Svira klavir, gitaru, udaraljke, blok-flautu, saksofon, oprobao se čak i na kineskoj violini, pravi sopstvene instrumente, od drveta, trske, bavi se muzičkim improvizacijama sa članovima „Instituta“, putuje nastupajući na najrazličitijim mestima među najrazličitijom publikom.
– Ekonomska kriza je uticala na to da ljudi počnu sve više da rade samo ono što može da se proda, a muzika je umetnost. Kod umetnosti nije prva misao da prodaš. Muzika je i potonula zato što su muzičari počeli da razmišljaju kao trgovci – kaže Papa Nik.
Bez obzira na sve, nikada nije pomislio da napusti muziku. Dok sprema nove koncerte, drži kurs muzike u Studentskom gradu, igra u pozorišnoj predstavi, našao je vremena i za hobi, za svoju igru – maketarstvo.
– Imam prijatelje maketare, meni je to novi svet, ja sam sebe obezbedio za starost. Tu sam našao i moje idole. Kao što je neko fan Divca, na primer, ja sam fan Srećka Bradića i Darka Mladenovića, maketara, mislim da je to što rade fenomenalno – priča papa Nik.
Jelena Čalija
objavljeno: 10.05.2011.
