Izvor: Politika, 04.Avg.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jutrenje na Dorćolu
Jutarnjoj službi u hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu prisustvovalo svega desetak ljudi
Najnovija istraživanja pokazuju da je Srbija na petom mestu u Evropi po broju religioznih: tako se izjašnjava čak 77 odsto anketiranih građana u Galupovom istraživanju, što je daleko više od svetskog proseka od oko 50 odsto. Tim povodom „Politika” istražuje da li smo zaista toliko religiozan narod, ili se samo tako izjašnjavamo, jer u pojedinim crkvama u Srbiji sveštenici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gotovo da nemaju kome da drže jutarnje i večernje službe pošto vernici ne dolaze.
Za koga zvone zvona hrama Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu? U rano jutro, oko 8 časova, svega desetak ljudi tiho ulazi u crkvu, na jutrenje. Šteta je što psalme iz knjige proroka Davida i crkvene molitve koje čita pojac, gotovo da nema ko da sluša.
Pojac je poznat kao nekadašnji gitarista novobeogradskih garažnih bendova koji su harali gradskom rokenrol scenom osamdesetih godina, klanjajući se Džimiju Pejdžu. Zaboravio je „Led cepelin”, ali se ipak penje ka nebu. Ako Bog da, zamonašiće se. Kada je devedesetih godina Srbija iznenada upoznala svevišnjeg, pohrlila je u crkve. Ali pojac nije bio od onih koji su tada kolektivno, u punoj brzini preplivavali iz socijalističkog samoupravljanja u pravoslavlje. Ostao je veran do danas.
Službenica „Telekoma” svakoga jutra, pre odlaska na posao, hita u dorćolski hram, osvećen davne 1930. godine, u prisustvu patrijarha Varnave i kralja Aleksandra Prvog. Žena dolazi samo radnim danima. Već godinu dana je redovna, pažljiva, strpljiva, ali ne pripada fanatičnim vernicama.
– Ne dolazim vikendom, tada je veća gužva i mnogo je vidljivije kako ljudi različito shvataju religioznost. Neki se klanjaju do zemlje, drugi ostavljaju novac na vidnom mestu, treći galame tokom službe kao žene na pijaci. Ja jesam religiozna, ali na način o kojem govori Vladeta Jerotić, koji kaže da religioznost nije samo vera, već i kompletno razmišljanje u hrišćanskom maniru – priča žena posle jutarnje službe.
Ljudi sa jutrenja su gotovo kao porodica. Razumeju muke i radosti, sreću i nesreću. Stvari o kojima razgovaraju toliko su obične, da podsećaju na starovremenske priče o kojima smo davno slušali, pa smo ih zaboravili, jer sada živimo u drugoj galaksiji, u kojoj se živi brzinom svetlosti.
.................................................
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 05.avgusta. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 05.08.2012
