Izvor: Politika, 07.Sep.2014, 12:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Junak u boju, baba na trešnji
Sva povest tri dragačevska sela, Goračića, Guberevaca i Živice, ispisana je kao leksikon, s beleškama o 267 živih i onovremenih meštana
Goračići – Iza Periše Rakićevića (1857–1897) iz Guberevaca ostalo je pribeleženo da je, kao lekar narodni i glavni iscelitelj u Dragačevu, koristio meleme u saglasju sa svojim dobom. Tako je „groznicu lečio biberom tučenim s rakijom, kašalj listom od drenovine, kostobolju mezgrom od vinove loze i crnog trna, srdobolju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << broćom i katranom, otok stupenim nevenovim korenom, glavobolju skuvanim vrbovim granjem s lišćem”.
Melemdžija je jedan od ukupno 267 žitelja Goračića, Guberevaca i Živice, onovremenih i današnjih, koji su uvršteni u „Biografski leksikon” ova tri dragačevska, rodstvenička sela. Knjigu je upravo objavila Biblioteka opštine Lučani u Guči, a njeni autori, čačanski književnici Radovan M. Marinković i njegov sin Zoran, ovim originalnim načinom ispričali su potpunu, petovekovnu povest jedne srpske tromeđe gde danas živi 2.015 duša.
Neki od junaka knjige koji su se oimenili i zaslužili da u nju kroče dobili su samo nekoliko redaka, dok je drugima pripala i stranica, a retko kome dve.
– Veličina odrednica zavisila je prevashodno od raspoloživih podataka, a ličnosti su birane po značaju ili kakvoj zanimljivosti. Mesta se našlo i za ljude koji su po nečemu prvi i poslednji, pogibalci u ratovima, rodonačelnici ili završni izdanci familija, najstariji đaci i svršeni studenti, žitelji čudnovatih zanimanja i s brojnom decom i dugoveki brđani. Niko nije namerno zaboravljen, samo možda nismo našli podatke – kaže Radovan M. Marinković za „Politiku”.
Da je uređena po godinama, ova istorijska čitanka počela bi sa 1476, iz koje potiče prvi pomen rečenih sela u pisanim dokumentima, katastarskim popisima turskim. Tada je u Guberevcima opisan neki teklić Vukač a u Goračićima Rahoj, jednak sa njim po zanatu, dakle – glasnici u vlaškoj zajednici. Turke je iz ovog kraja, kaže dalje leksikon, godine 1804. proterao Novak Bošković Petković, hajdučki harambaša i Karađorđev vojvoda iz Goračića, kojeg su zbog niskog rasta zvali i Novačić. Ali, srce u njega bejaše veliko, sve do pogibije u Deligradu, pa je i u deseterac ušao: „Turaka se Novak ne bojaše, pa ga zato Turci isekoše, na Jasici sa dvesta junaka, pet hiljada dočeka Turaka...”
Junačku slavu stekao je i Budimir Davidović (1890–1980), jedan od najvećih podvižnika srpskih u Prvom svetskom ratu. Na frontu je presekao žicu, ušao sam na bugarski položaj, uhvatio njihovog stražara i živog ga doneo u svoju četu. Samo iz Guberevaca, u Velikom ratu poginula su čak 123 meštanina, a sreću u raznim vojskama, pre ili kasnije, iskušali su i Dragutin Drago Glavonjić (1911–1988), jedini Goračanac koji je bio borac Crvene armije, Nikola Nika LJ. Jerinić (1903–1943), jedini iz tri sela kojem je u spomenik uklesano da su ga ubili komunisti, i Dragan Ječmenić iz Guberevaca (1911–1943), jedini koji je proglašen za narodnog heroja.
Pronicljivim brđanima, svedoči dalje ova knjiga, škole i zanati išli su od ruku. Lekar Ivan Lazarević (1854–1912), rodom iz Guberevaca, prvi je zavičajac sa završenom Velikom školom, što se danas jednači s fakultetom. Ljubisav Janjić (1893–1969) je prvi Goračanac bojadžija s majstorskim pismom, a prezimenjak mu Spasoje (1890–1947), bravar i limar, bejaše preteča ovdašnjih pečalbara. Zanat je završio u Bernu, pa radio u Budimpešti, Beču i Bratislavi i usput govorio nemački, mađarski i engleski.
Bogosav Bodić (1890–1945) iz Goračića sagradio je 1930. godine hotel „Palas” u centru Užica, Jovan Krivača (1824–1863), kao trgovac u Čačku, za života je stekao imovinu od 500 dukata, a kamenopisac iz Guberevaca Miloš Kovačević (1835–1863) ostao je upamćen kao „nenadmašni majstor u urezivanju podosta slova u epitafe”.
Goračići, crkva Presvete Bogorodice iz 1807.
Maksim Nikolić iz Goračića (1823–1885) nikad nije išao u školu, već je sa devet godina krenuo pravo na zanat pa u trgovinu. Kupovao je od seljaka meku rakiju do 10 gradi, prepekao bi je i prodavao kao „maksovaču” hotelima u Beogradu, gde je postala „omiljeno piće književnika Milovana Glišića, Janka Veselinovića, Vojislava Ilića i Radoja Domanovića”.
I, naposletku, zanimljivost kakve valjda nigde nije bilo. Stamenka Bogetić (1867–1956) iz Guberevaca poslednjih 30 godina živela je sama kao udovica na dva hektara zemlje, u veku se nije slikala ni bila bolesna, ni imala kakvu legitimaciju. Podaci o godinama rođenja i smrti uneti su u protokol umrlih po sećanju svojte, mada je ona pred kraj života pričala da ima 107 godina. Bilo kako bilo, u „Leksikonu” stoji da je „Čačanski glas” pred kraj njena veka objavio ovakvu vest: „Unuk je došao da poseti Stamenku i, pošto je ne zateče, krete da je doziva, misleći da je negde u blizini. Zaprepastio se kad mu se baba odazvala s neke trešnje visoke deset metara.”
Košarkaš gaji jabuke
Danas je Rodoljub Popović (1951) iz Goračića sa svojim preduzećem „Atenik komerc” u Čačku među deset vodećih u Srbiji u oblasti crne metalurgije, dok bivši profesionalni košarkaš Borca i FMP-a Dragan Basarić (1975), u zavičaju gaji jabučnjak sa 11.500 stabala. Branko Jorović (1981) iz Živice jedini je košarkaški reprezentativac iz ova tri sela, trubač Desimir Perišić (1919–1983) iz Goračića jedini je Dragačevac koji je pobedio na Saboru u Guči, dok je pevač iz tog mesta Rade Jorović (1953) u diskografiji poznat po narodnjačkom hitu „Selo moje lepše od Pariza”, koji polako postaje klasika.
G. Otašević
objavljeno: 07.09.2014.
