Izvor: Press, 07.Avg.2010, 23:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Jeftino samo za gole i bose!

I pored toga što su kirije znatno niže, iznajmljivanje stanova je i dalje teret za one koji su bez krova nad glavom. Ako pristanete na bizarne zahteve pojedinih gazda, sve može da bude i znatno povoljnije
Komforna garsonjera u centru grada, luksuzno opremljena, sa svim pratećim sadržajima i mesečnim najmom koji jedva da prelazi stotinak evra. Pa gde to ima? Nažalost, nigde. Sem, naravno, kada je reč o oglasima raznih agencija koje se >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << svakodnevno oglašavaju na stranicama štampe.
Iako i u ovoj oblasti ima časnih i poštenih ljudi, činjenica je da je potraga za stanom u Beogradu velika, često i neizvesna avantura, koja vas može koštati i živaca i novaca. Da zlo bude veće, ugroženi su praktično svi, od potencijalnih stanara, preko stanodavaca, pa sve do samih agencija za iznajmljivanje nekretnina.
Nastrane gazde...
- U Srbiji jednostavno ne postoji kultura stanovanja - tvrdi Jelena Lukić iz agencije „Avala", koja se godinama bavi ovim poslom. - Neretko se dešava da vlasnik oglasi komforan, namešten stan u krugu dvojke, da bi se tek kasnije ispostavilo da se „krug" proširio i na Banovo brdo, Borču ili Cerak, da zidovi godinama nisu krečeni ili da je stan opremljen pohabanim nameštajem. Problem su i nesavesni stanari koji često za sobom ostave pravu pustoš, ali i agencije koje se „namenski" osnivaju samo tokom leta, kada je potražnja najveća.
A šta vas sve može zadesiti u potrazi za nasušnim stanom, najbolje se uverila naša ekipa, koja se nedavno, predstavljaći se kao roditelji budućih brucoša, otisnula na teren. Pokušavamo, najpre, posao da obavimo diskretno i bez suvišnih troškova, tražimo vlasnika bez posrednika i odmah na početku imamo „sreće". Kalvarija, elitni deo Zemuna, nedaleko od Poljoprivrednog fakulteta, do kojeg se, kažu, može i pešice.
- Idealna lokacija, mirna ulica, odlične veze sa gradom, predivan park u blizini - glagoljiv je budući gazda. - Garsonjera u dvorišnom delu zgrade, zaseban ulaz, tridesetak kvadrata i mesečni najam od svega 150 evra. Ma videćete, oduševićete se!
Međutim, tek kada smo ušli u zapušteno dvorište, naša kućica iz bajke se pretvara u ružnu bundevu. Na ulazu stara, natrula vrata, a unutra mračno kao u pećini. U dograđenom kupatilu samo cigla, bez maltera i pločica, a sve odaje u ovom tamnom vilajetu međusobno su povezane. Iz kuhinje se ulazi u nešto što bi se moglo nazvati dnevnim boravkom, a iza njega je i sobičak u koji bi jedva mogao da se ugura i jedan krevet.
- Poslednju sobu ne možete da koristite, jer u njoj držim neke svoje stvari - kaže gazda, najavljujući da će po njih dolaziti i odlaziti kada mu se prohte.
Srećom, da boravak u Zemun ne bude zaludan, kod sebe imamo još jedan, rezervni oglas. Okrećemo broj telefona i javlja nam se simpatični čikica koji izdaje komfornu sobu. O ceni ćemo se, kaže, lako dogovoriti, važno je to što nisam nimalo zahtevan?!
- Važno je samo da niste pušač, da ne primate posete, da ne puštate muziku, da nemate piskav glas i da posle 22 sata ne koristite tuš i klozet - nabraja čiča. - Znate, star sam čovek pa me budi svaki šum. Naravno, o svemu drugom se možemo dogovoriti.

Dižemo ruke od Zemuna i upućujemo se na Crveni krst. Privukao nas je oglas za dvosoban stan na trećem spratu, namešten i solidno opremljen, a još više cena od svega 200 evra. I doista, još s vrata razmišljamo o tome da smo imali više sreće nego pameti. Stan je zaista prva liga, okrečen i klimatizovan, opremljen sa nameštajem kakav nemamo ni u rođenoj kući. Prosto da čovek zaboravi na radni zadatak i zaista se useli u njega.
- Znate, ima još jedan uslov - započinje nekako stidljivo nesuđeni gazda, vremešna starina od sedamdeset i kusur godina, dok nestrpljivo očekujemo da saznamo u čemu je „kvaka". - Znate, moje je prošlo, al' opet volim, šta ću... Vidim, vi ste mladi, možemo i kiriju da snizimo, ali samo da vas povremeno, jednom ili dvaput mesečno, gledam kako vodite ljubav!
Tek kasnije, kada smo u agenciji „Avala" prepričavali ovo neobično iskustvo, od Jelene Lukić saznajemo da takvi prohtevi i nisu retkost!
- Svojevremeno smo i sami imali slično iskustvo - priča nam naša sagovornica. - Imali smo ponudu jednog vlasnika sa Autokomande, koji je zaista nudio savršene uslove. Međutim, kada smo čuli da je od potencijalnih stanarki tražio da prilikom plaćanja kirije, jednom mesečno, zajedno obiđu stan i da tom prilikom ona bude potpuno gola, slučaj smo prijavili policiji i taj stan smo skinuli sa ponude.

... i obesni podstanari
Međutim, zabluda je da probleme imaju samo oni. Jelena Lukić kaže da i stanodavci imaju mnogo glavobolja. Stanari često pobegnu iz stana, ostave gomilu neplaćenih računa i kirija, pa čak sa sobom ponesu i delove nameštaja?!  Iskustvo jednog stanodavca smo zabeležili u naselju Kumodraž.
- Četiri godine sam u trosobnom stanu „držao" jednu porodicu iz Vrhpolja kod Ljubovije - priča nam Mladen Borisavljević. - Imali su četvoro dece, bilo mi je žao, pa sam u startu prepolovio kiriju. I pored toga, od samog početka imao sam problema sa izmirivanjem obaveza. Računam, teška su vremena, platiće... Međutim, što sam bio bolji, oni su bivali sve gori. Što se kaže, našli pa zašli. Kod njih nisam ulazio jer sam smatrao da bih im time narušio privatnost. A kamo sreće da jesam! Jer, tek kada su se preselili u Baćevac, selo kraj Barajeva, gde su izgradili svoju kuću, shvatio sam kakvu su pustoš ostavili. Na stranu hrpa neplaćenih računa i kirija, najviše me je zabolelo ono što sam u stanu zatekao. Čini mi se, manje štete bi bilo da je u njemu živela stoka! Od potpuno novog nameštaja ostala je ruina. Polupani prekidači, iščupani utikači, progoreli ležajevi, isečeni tepisi... Nije bilo nijednog kućnog uređaja koji nije bio oštećen ili pokvaren. Ma šta da vam kažem, za pojedine ljude je i štala preterani luksuz!

Nastavak na Press...