Izvor: Blic, 22.Nov.2009, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedni su greškom stradali, mi greškom pretekli
Romanu „Noć duga godina dana" Dejana Milića, koji govori o životu vojnika na odsluženju JNA u garnizonu u Vinkovcima od jeseni 1990. do jeseni 1991. godine, teško je odrediti žanr. U njemu se prepliću i hronika jednog vremena i dnevničke beleške pronicljivog vojnika devetnaestogodišnjaka kao lično svedočenje o početku raspada nekadašnje velike Jugoslavije.
Štivo u kojem autor analitički postavlja dijagnozu raspada zemlje i njene vojske i obelodanjuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svoje poražavajuće saznanje o tome koliko su bezvredni bili životi vojnika za državni i vojni vrh i kako se ljudskim žrtvama opako manipulisalo stvoreno je kao plod istinske potrebe da se otrgnu od zaborava besmisleno izginuli mladi vojnici. Knjiga je teška optužba civilnih i vojnih vlasti tadašnje države, ali i pohvala plemenitim ljudima u vremenu zla.
Milić kaže da nije učestvovao u sukobima u Hrvatskoj, već da je spletom nesrećnih okolnosti bio vojnik kadrovac JNA u Hrvatskoj u godini u kojoj su započele sve dalje nesreće:
– To je bilo vreme kada smo se u bivšoj zajedničkoj državi sve više lagali da smo se slagali, ali nas, klince-vojnike na to niko nije hteo da upozori. Drugo, tamo je stradalo deset mojih drugara, koji bi danas imali četrdesetak godina, bili bi fini, porodični ljudi, imali decu, radili neki svoj posao... A stradali su greškom, kao što se nama greškom dogodilo da preteknemo. Bila mi je dužnost da ostavim trag o njima. Treće, tamo sam prvi put na drastičan način upoznao ljude za koje mogu da kažem da su – ma gde se nalazili u vojnoj hijerarhiji – zapravo bili frustrirani poručnici s generalskim ambicijama i desetarskom pameću – kaže autor.
On navodi da je knjiga zasnovana na dnevniku koji je vodio tokom vojnog roka iako je to bilo zabranjeno.
– Četiri su stvari bile zabranjene u vojsci socijalističke Jugoslavije. Prvo, kupanje na bazenima, u rekama, morima i jezerima. Drugo, slušanje radija i vokmena, potpuno, a gledanje televizije bez dozvole nadređenih. Treće – korišćenje porno-literature, u stvari, revija sa nekoliko golišavih strana. Četvrto – vođenje dnevnika. Dnevnik sam prvo vodio u formi pisama prijateljima i roditeljima, onda sam počeo da beležim na omotu od čokolada, na staniolu od cigareta i to se gomilalo. Kad je đavo odneo šalu, posle sukoba u Borovom Selu, više niko nije vodio računa ko šta piše. Jedan deo beležaka uspeo sam da sačuvam i ova knjiga je njihova pažljiva rekonstrukcija. Možda je najprecizniji u slikanju tog sukoba bio moj drug Danijel Đan koji sada živi u Grčkoj. Rekao je: "Ja mislim da su Hrvati želeli, a da naši nisu imali ništa protiv.” Mislio je pri tom na ljude koji su upravljali našim životima.
Nisam nikog zadevao
Nikada neću moći iz svojih očiju da izbacim jednu sliku. Jul, traje rat u Sloveniji. U Vinkovcima su domoljublje kalili na srpskim kućama i prodavnicama. Bio sam dežuran na prijavnici, nigde nikoga. Iz pustog grada dolazi na prijavnicu čovek u srpskoj narodnoj nošnji, sa pletenom torbicom na ramenu i šajkačom na glavi. Pitam ga: Čoveče, pobogu, kako ste došli dovde. On mi mirno odgovori: Ja od Zlatibora do Užica pešice, a od Užica dovde vozom. Kako ste prošli kroz grad, pitam, a on opet: pešice. Kako je u gradu, a on: Ima mnogo nji’ove vojske. Je l’ vas neko dirao? On odgovara: Pa nisam ni ja nikoga zadevao, sine. I to je, čini mi se, moto čitave knjige.
