Izvor: TangoSix.rs, 01.Mar.2021, 09:00

Izraelski PVO sistemi

Iron Dome je izraelski mobilni sistem protiv-artiljerijsko-raketne odbrane, razvijen u kompaniji Rafael Advanced Defense Systems. Sistem je pre svega projektovan za presretanje i uništavanje raketa zemlja-zemlja kratkog dometa, artiljerijskih projektila i minobacačkih granata ispaljenih-lansiranih sa daljina od 4 do 70 km, a čija bi ih trajektorija leta dovela u naseljeno područje. U određenoj meri, sistem se može suprotstaviti i bespilotnim letelicama i krstarećim projektilima, koje prate >> Pročitaj celu vest na sajtu TangoSix.rs << linearnu putanju leta. Izrael namerava da poveća domet sistema sa trenutnih 70, na 250 km, kao i da ga unapredi tako da sistem može simultano da presreće rakete koje dolaze iz dva različita pravca.
Raketna baterija Iron Dome sastoji se iz četiri osnovne komponente:
– radar za otkrivanje i praćenje EL/M-2084;
– kontrolni centar za upravljanje sistemom BMC;
– raketni lanser (3 kom.)
– raketa-presretač Tamir – 20 raketa po lanseru
Radar detektuje lansiranje rakete i prati njenu trajektoriju. U kontrolnom centru BMC se proračunava tačka udara, a na osnovu te informacije se određuje da li projektil predstavlja pretnju. Ukoliko se zaključi da je u pitanju pretnja – lansira se raketa presretač koja uništava raketu pre dolaska u predviđenu zonu udara.
Tipična baterija sastoji se od radarske jedinice, jedinice za upravljanje sistemom i tri lansera, raspoređenih na istom položaju. Svaki lanser ima 20 raketa – presretača i može se razmestiti van sistema, kada se njime upravlja sigurnom, obezbeđenom, radio vezom. Prema izveštajima, jedna baterija obezbeđuje oko 150 kvadratnih kilometara prostora.
Iron Dome / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Komponente sistema:
– Radar EL/M-2084
S-Band višenamenski 3D radar, AESA konstrukcije. U PRO/PVO funkciji, radar otkriva i klasifikuje sve vrste pretnji iz vazdušnog prostora i generiše prikaz stanja u vazdušnom prostoru u realnom vremenu. Domet u sistemu vazdušnog osmatranja i otkrivanja je nešto preko 400 km.
U funkciji otkrivanja pozicije neprijateljske artiljerije, otkriva nadolazeće granate, mine i projektile, obaveštava o tome kontrolni centar za upravljanje sistemom BMC i vrši obračun i kalkulaciju tačke udara.
Domet otkrivanja pozicije neprijateljske artiljerije je do 100 km.
Pokriva 360 stepeni po azimutu (kružno osmatranje) u PRO/PVO nameni i 120 stepeni po azimutu (sektorsko osmatranje) u nameni otkrivanja pozicija neprijateljske artiljerije.
– Kontrolni centar za upravljanje sistemom (BMC) – U kontrolnom centru se proračunava tačka udara, a na osnovu te informacije se odredjuje da li projektil predstavlja pretnju. Ukoliko se zaključi da je u pitanju pretnja – lansira se raketa presretač koja uništava raketu pre dolaska u predviđenu zonu udara.
– Raketni lanser sa 20 raketa-presretača Tamir – Funkcija mu je usmeravanje po komandama iz kontrolnog centra za upravljanje sistemom i predaja podataka raketi o tački susreta sa ciljem i vremenu aktiviranja blizinskog upaljača. Raketa-presretač Tamir opremljena je i elektro-optičkim senzorima za navođenje prema cilju u završnoj fazi leta.
Protiv-artiljerijsko-raketni sistem Iron Dome funkcioniše unutar sistema integrisane protiv-raketne i protivavionske odbrane Izraela, pa se i podaci o ciljevima međusobno razmenjuju i upoređuju. Raketna baterija lansiraće svoje rakete samo i ukoliko se za cilj otkrije da je neprijateljski i ukoliko se uvrdi da je u dometu raketne baterije (od 4 – 70 km), odnosno ukoliko je predviđena tačka udara unutar branjene zone upravo te raketne baterije. Ovo se radi u cilju veće efikasnosti sistema, smanjenjem zone odgovornosti jedne raketne baterije, a i radi uštede raketa koje bi inače često bile lansirane na ciljeve koji su izvan njihove zone odgovornosti, ali u okviru dometa raketa-presretača i radara za otkrivanje EL/M-2084.
Integrisani sistem obično se sastoji od 3D radarskih stanica višeg nivoa, većeg dometa po daljini i visini, jedinstvenog komandno-informacionog sistema i zajedničkom radu vatrenih sistema različitih dometa i namena: pretežno protivraketnih Iron Dome i Arrow 2/3, mešovitih PRO/PVO David`s Sling i sistema PVO Barak-8 MRSAM.
Dakle, sistem Iron Dome je namenjen za zaštitu naseljenih oblasti i važnih objekata i postrojenja od napada artiljerijskih i raketnih projektila zemlja-zemlja sa balističkom linearnom trajektorijom i u tom smislu se ne može koristiti kao sredstvo za protivavionsku odbranu, niti mu je to namena i vrlo ograničeno i uslovno za odbranu od BPL. Izrael je suočen sa povremenim raketnim i artiljerijskim napadima iz pojasa Gaze ili iz južnog Libana na svoju teritoriju i njemu ovi sistemi mnogo znače. Iz karakteristika se vidi da jedna baterija obezbeđuje oko 150 km2 teritorije, pri čemu se vodi računa o optimalnom pozicioniranju baterija u odnosu na branjeni prostor i potencijalne položaje napadača. Takođe, cilj je i da se ove rakete ne troše nenamenski inače bi brzo u nekom masovnom udaru mogle biti potrošene, već se vrši dejstvo samo na rakete i granate, koje će po proračunu pasti na naseljenu teritoriju ili na branjeni objekat-postrojenje. Nekada se čak  propusti ispaljena raketa-granata, ako se oceni da će pasti u nenaseljeno područje ili da ne ugrožava objekat-postrojenje koje se brani.
Tokom masovnog napada raketama iz višecevnih lansera raketa i granatama iz minobacača iz pojasa Gaze tokom prvih dana maja, 2019. godine, Palestinci su ispalili oko 690 projektila na južni deo Izraela. Izrael ukupno bazira 10 baterija sistema Iron Dome. Od tih 690 projektila, 90 nije prešlo granicu sa Izraelom, 240 je presretnuto, a 35 je palo u naseljena područja (prema drugim izvorima nešto više). Ostatak se može pripisati projektilima koji nisu leteli ka naseljenim područjima, pa nisu presretani. Za ovaj napad je karakteristično da su gotovo svi projektili iz pojasa Gaze ispaljeni u isti sektor, sa ciljem zasićenja odbrane, jer su svi ovi projektili ispaljeni u svega 4 dana. Iako su Izraelci tvrdili da su oborili 86% projektila koji su imali putanju pada u naseljena područja, dodatne nezavisne analize su pokazale i određene probleme kod presretanja. Naime, da bi projektil i njegova bojeva glava bili uništeni, raketa-presretač mora pogoditi projektil direktno od napred u vrh, glavu projektila. Na snimcima koji su se pojavili i koji su takođe bili deo naknadne analize, videlo sa da je deo raketa-presretača pogađao projektile sa strane ili iz poniranja, tako da nije dolazilo do uništenja bojeve glave, pa su i neki pogođeni projektili prilikom pada na tlo ipak eksplodirali, uzrokujući manju ili veću štetu. Ono što je za Izraelce svakako pozitivno jeste da je u tom masovnom napadu bilo samo četvoro poginulih, od čega troje kao posledica dejstva projektila koje je trebao presresti sistem Iron Dome. Ipak, i ovaj ishod je prilično uznemirio javnost u Izraelu i uzrokovao dublje analize i kritike upotrebe i sposobnosti sistema.
Sistem Iron Dome je svakako u Izraelu ocenjen kao veoma uspešan. Izrael je proizvođač i poseduje veći broj ovih sistema. Što se Srbije tiče, treba oceniti da li nama kao državi preti opasnost od artiljerijsko-raketnih napada na naseljena mesta i vitalne objekte, od koga nam preti ta opasnost i da li se sistem Iron Dome može primeniti s obzirom na potencijalne daljine lansiranja (do maksimalno 100 km).
SAD su 2019. godine bile zainteresovane za nabavku dve baterije Iron Domea, za početak, a cena koja se pojavila u javnosti, iznosila je 373 miliona dolara, što bi značilo oko 186 miliona dolara po bateriji. Amerikanci su tražili šest lansera po bateriji i 240 raketa presretača Tamir. Postoje veoma različiti podaci u dostupnim izvorima o cenama pre svega projektila-presretača Tamir, od 40 hiljada dolara, pa sve do čak 150 hiljada dolara po komadu. Takođe, postoje i podaci da baterija Iron Dome od 3 lansera (ne 6 kao što SAD kupuje) košta oko 50 miliona dolara (u ovo nisu uračunate rakete-presretači ).
Mislim da bi u nekom (daleko bilo) opštem ratu srednjeg ili višeg intenziteta, ovaj sistem brzo potrošio svoje rakete, a onda se postavlja pitanje nabavke novih projektila, imajući u vidu da naša zemlja može ratovati samo sa članicom NATO (izuzimajući BiH) i da se tada meša i geopolitika i drugi globalni interesi koji se možda neće postaviti u liniju sa našim. Možda je dobra ideja nabaviti nekoliko baterija, za potencijalne (mada za sada malo realne) moguće provokacije sa teritorije samoproglašenog Kosova, u nekoj budućnosti?
David’s Sling „Davidova praćka“ razvijena je kao fleksibilan, višenamenski sistem protivraketne odbrane (PRO) sposoban da uništava krstareće rakete, balističke i navođene rakete i avione. Njegova primarna uloga je presretanje balističkih i navođenih raketa srednjeg i dugog dometa, kao što su iranski Fajr-5 i Fateh-110, kao i sirijske nadzvučne krstareće rakete.
Predstavlja drugi prsten izraelske protivraketne odbrane teritorije i svojim dejstvom popunjava međuprostor između sistema Iron Dome kratkog dometa i sistema dugog dometa Arrow 2 i Arrow 3. Za razliku od „Gvozdene kupole“, koja presreće rakete na temenu putanje, „Davidova praćka“ je projektovana da rakete dometa od 40 do 300 km presreće u silaznom terminalnom delu putanje.
Baterija se sastoji od rakete presretača, radarske jedinice, komandnog mesta baterije i lansera. Svi delovi sistema se mogu postaviti na različite platforme, ali se u Izraelu uglavnom koristi varijanta stacionarnog tipa. Sistem koristi raketu Stunner dužine 4,5 metara, ista je opremljena dvostepenim višeimpulsnim raketnim motorom i glavom za samonavođenje sa radarskim i elektro-optičkim tragačima, što joj omogućava samonavođenje na cilj u svim vremenskim uslovima. Raketa poseduje startni motor, koji se odbacuje kada raketa postigne odgovarajuću visinu i brzinu. Raketa sa odbačenim motorom uz pomoć drugog stepena raketnog motora nastavlja let do momenta kada se definiše tačka sudara rakete i nadolazećeg cilja, nakon čega dodatnim impulsom raketnog motora ubrzava do brzine od 7.5 Maha, čime dobija dovoljno veliku kinetičku energiju za sudar sa nadolazećim ciljem.
Raketa ima jedinstveni, nakrivljeni delfinov nos, koji je nastao kao rezultat potrebe za ugradnjom elektro-optičkog (FPA), infracrvenog (CCD/IIR) i aktivnog radarskog tragača (AESA 3D radar u milimetarskom dijapazonu) u kompaktni nosni deo rakete, tako da mogu istovremeno da funkcionišu bez ometanja uz veću mogućnost prepoznavanja stvarnog od lažnog cilja. Prema dostupnim podacima domet rakete u varijanti zemlja-vazduh sa startnim motorom je veći od 160 km, što omogućuje presretanje cilja i pre nego što ovaj uđe u izraelski vazdušni prostor. Maksimalni domet po visini je 15 km. Tajna takvog dometa verovatno leži u činjenici da raketa nema bojevu glavu niti fragmentirajuće delove.
Sistem poseduje lanser sa 12 lansirnih kontejnera montiranih na vučnoj prikolici sa agregatom. Koristi AESA 3D radar „EL/M-2084“ (isto kao i Iron Dome) koji radi u S-opsegu sposobnog da istovremeno otkrije i klasifikuje do 1100 različitih ciljeva u minuti na maksimalnom dometu od 470 km u zadacima vazdušne odbrane i 100 km u otkrivanju pozicija neprijateljske artiljerije pri čemu prati do 200 projektila i raketa u minuti. Na komandnom mestu baterije (BMC) obrađuju se podaci dobijeni sa radara i rukovodi se gađanjem nadolazećih ciljeva. Pretpostavlja se da sistem može raditi u tri moda: ručnom, poluautomatskom i u automatskom. Gađaju se samo oni projektili i rakete za koje se proračunima utvrdi da će pasti na zaštićena područja teritorije.
Dakle, radi se ipak o pretežno protivraketnom, antibalističkom sistemu, koji doduše ima i mogućnost dejstva na avione. Ipak, imajući u vidu da raketa nema blizinski upaljač, niti bojevu glavu nego da cilj uništava čistom kinetičkom energijom “hit-to kill”, postavlja se pitanje realne efikasnosti protiv manevrišućih ciljeva. Takođe, meni lično se ne sviđa stacionarnost sistema, mada se u navodima proizvođača pominje mogućnost postavljanja na različite platforme, pa to moglo da znači i mobilne.
Nabavka ovog sistema bi, po meni, mogla doći u razmatranje ako se očekuje mogućnost napada balističkim projektilima i suštinski se opet vraćamo na razmatranja o kojima sam pisao kod Iron Domea. Ovde, pak za sigurno možemo oceniti da jedini napad može doći od države članice NATO pakta. Takođe, u svetu postoji zainteresovanost za nabavku ovog sistema i kod Indije i kod država Bliskog istoka i čak Švajcarske, ali za potvrdu nabavke potrebna je i saglasnost američkih kompanija koje su u značajnoj meri uzele učešće u razvoju ovog sistema. Eventualna nabavka bila bi strateške prirode i on bi se svakako koristio za odbranu teritorije i najvažnijih objekata civilne i vojne infrastrukture.
Arow Antibalistički sistem Arrow je razvijen i konstruisan da bi zadovoljio zahteve Izraela za antibalističkim sistemom koji će po svojim karakteristikama biti uspešniji od američkog sistema MiM-104 Patriot. Razvoj je započeo 1986. godine i prvi rezultat je bio razvoj i testiranja sistema Arrow-1, koji je poslužio kao demonstrator tehnologije. Nastavilo se dalje sa razvojem verzije Arrow-2 i tokom oktobra 2000. godine, u operativnu upotrebu je ušao prvi sistem antibalističke odbrane. Iako su neke od komponenti sistema (radari) izvoženi i u druge države, Izrael je i dan danas jedini korisnik. Dalji razvoj išao je u pravcu povećanja brzine projektila-presretača, daljine i visina dejstva, da bi tokom 2017. godine bio uveden u upotrebu kao Arrow-3.
Sistemi Arrow su klasični antibalistički sistemi, a koje Izrael za sada nije nikome izvezao, pa ne bih trošio previše reči u ovoj kolumni o potencijalnoj nabavci za našu vojsku, jer mislim da mi nismo u finansijskoj (a ni geopolitičkoj) situaciji da nabavljamo sisteme koji mogu vršiti samo antibalističku zaštitu, bez mogućnosti dejstva na avijaciju i bespilotne letelice, a pritom uopšte nisu jeftini.
SPYDER SPYDER je izraelski raketni sistem zemlja-vazduh, nižeg nivoa sa velikom brzinom reagovanja, sposoban da dejstvuje na avione, helikoptere, bespilotne letelice, dronove i precizno vođenu municiju. Pruža protivvazdušnu zaštitu stacionarnih objekata i opreme, važnih kapitalnih objekata i PVO dela teritorije za pokretne kopnene snage u borbenim zonama. Sistem se postavlja na kamione Tatra, Mercedes-Benz Actros, MAN TGS, Scania P-serije, Dongfeng.
Lanser sistema SPYDER Koristi rakete Python-5 i Derby, istog proizvođača. Lanser SPYDER-a dizajniran je za lansiranje raketa zemlja-vazduh Python-5 i Derby koje su identične sa istoimenim raketama vazduh-vazduh.
Postoje dve varijante SPYDER-a:
– SPYDER-SR (kratki domet)
– SPYDER-MR (srednji domet)
Oba sistema su brze reakcije, rade u svim vremenskim prilikama, mrežno uvezani u centralizovani sistem upravljanja, sa više lansirnih oruđa i samohodni. Tipična baterija sastoji se od radara ranog otkrivanja i navođenja, jedne centralne komandne i kontrolne jedinice, šest jedinica za lansiranje raketa i vozila za snabdevanje. SPYDER-SR koristi radar EL/M-2106 ATAR, dok SPIDER-MR uključuje radar EL/M-2084 MMR. Potonji je isti radar koji koristi sistem Iron Dome.
SPYDER-SR je sistem kratkog dometa. U sastavu raketne baterija se nalaze komandno-kontrolna jedinica (CCU) i radar u jednom vozilu, vozilo za pretovar raketa (MSV), servisno vozilo (FSV) i samohodni lanseri sa po 4 rakete i sa elektro-optičkim i termovizijskim senzorom Toplite. U svaki kontejner mogu stati rakete Python 5 ili Derby (obično po 2 rakete od oba tipa) i kod verzije SR su te rakete bez startnog motora. Maksimalni domet po daljini iznosi 15 km, a po visini 9 km.
Spyder SR u Gruziji, uz radar 36D6M Osmatrački radar Elta EL/M-2106 je napredni taktički radar (ATAR) 3D, koncipiran kao aktivna fazna antenska rešetka (AFAR/AESA) gde se nalazi i komandna i upravljačka jedinica (CCU) za SPYDER-SR. Ovaj radar može istovremeno pratiti i gađati više ciljeva i može kontrolisati lansirne jedinice na udaljenosti do 10 km od CCU-a. E/LM-2106 ATAR je radar četvrte generacije koju je dizajnirala Elta i radi u talasnoj dužini L-pojasa. To je terenski dokazan dizajn koji uspešno radi u nepovoljnim okruženjima uz elektronsko ometanje.
Daljina detekcije borbenog aviona je 70–110 km. Može da otkrije lebdeće helikoptere u dometu od 40 km i UAV na 40–60 km.
Taktička komunikacija više baterija sistema Spyder SR SPYDER MR je sistem srednjeg dometa. Kod SPYDER MR u sastavu raketne baterije se nalaze radar i komandno-kontrolna jedinica (CCU), kao zasebna vozila i isto servisno vozilo i vozilo za pretovar. Razlika kod lansirnih vozila je da su kontejneri sa 8 umesto sa 4 rakete i da su kod SPYDER-MR rakete sa startnim motorom. Glavno oružje je Derby ali i ovde se mogu puniti kontejneri i sa Python 5, sa startnim motorom. Važno je napomenuti da su rakete Python 5, IC samonavođene, a da su rakete Derby, aktivno radarski samonavođene. Maksimalni domet po daljini iznosi 50 km, a po visini 16 km.
Kod sistema SPYDER-MR, značajno je spomenuti radar EL / M-2084 MMR. Radi se takođe o radaru sa aktivnom faznom rešetkom (AFAR/AESA), koji funkcioniše u S-pojasu. Može obrađivati do 1200 ciljeva kada radi u režimu osmatranja i u mogućnosti je da detektuje ciljeve na daljinama od 400 km. Kod sektorskog skeniranja ili u statičnoj verziji, osmatra do 120 stepeni po azimutu.
Rakete koje se koriste u sistemima SPYDER-SR/MR:
– Python 5 – raketa sa trenutno najvećim borbenim mogućnostima u Izraelskom naoružanju i ujedno i jedna od najkvalitetnijih na svetu u svojoj klasi. Raketa je sa mogućnošću ostvarenja zahvata nakon lansiranja (LOAL) i stoga se može koristiti i kod lovačke avijacije u režimu van vizuelnog dometa. Ima mogućnost sve-rakursnog dejstva i odličan elektro-optički i IC tragač. Maksimalna brzina je do 4 Maha, težina bojeve glave 11 kg. Ukupna dužina rakete je 3,10 metara, a težina 105 kg.
– Derby – raketa sa aktivnom radarskom glavom za samonavođenje i stoga je po svojoj definicija i ona u kategoriji ispali i zaboravi. Maksimalna brzina je do 4 Maha, težina bojeve glave 23 kg. Ukupna dužina rakete je 3,62 metra, a težina 118 kg. Kod upotrebe u sistemu SPYDER SR-MR, oba tipa rakete imaju mogućnost i kosog (SPYDER SR) i vertikalnog lansiranja (SPYDER MR) kao i mogućnost zahvata cilja pre i nakon lansiranja. Uz to, obe rakete su u verziji SPYDER MR, opremljene dodatnim startnim motorom, za dostizanje većeg dometa po daljini i po visini. Ovaj sistem SPYDER-SR/MR se kod nas često pominje kao sistem koji bi mogao efikasno da zameni postojeće sisteme PVO, pre svega sisteme Kub. Moram se i sam donekle složiti sa ovom ocenom. Sistemi SPYDER-SR/MR su kvalitetni i savremeni sistemi i mogu poslužiti kao zamena i u našoj vojsci.
Potencira se korišćenje IC samonavođenih ili radarski samonavođenh raketa. To je naravno, pozitivno, jer se značajno skraćuje zračenje radara sa zemlje na vreme otkrivanja ciljeva i predaje podataka lanserima radi lansiranja raketa. Takođe, radari na zemlji su AESA/AFAR konstrukcije, verovatno sa LPI karakteristikama (niska verovatnoća otkrivanja), tako da ga nije tako lako otkriti radi dejstva po njemu sa protivradarskim raketama. Ti radari igraju važnu ulogu u otkrivanju ciljeva i usmeravanju lansera prema ciljevima (SPYDER-SR) i/ili formiranju i predaji početnih podataka za inerciono navođenje raketa u početnoj fazi, pre aktiviranja IC tragača ili radara u glavi rakete (SPYDER-SR/MR).
Ovo, sa druge strane, znači da se eliminacijom radara na zemlji (koja rekoh nije tako jednostavna zbog konstrukcije radara i njegovih karakteristika), značajno smanjuju mogućnosti sistema, tako da se kod SPYDER-SR ostavlja mogućnost usmeravanja korišćenjem drugog (zamenskog) radara, uz pasivno otkrivanje ciljeva elektro-optičkim senzorom koji se nalazi na lanserima SPYDER-SR. Ipak, to sigurno značajno umanjuje borbene mogućnosti sistema, skraćuje zonu uništenja, snižava brzinu reakcije, snižava broj ciljeva na koji se može u kratkom vremenskom periodu dejstvovati i usložnjava celokupan rad baterije. Naravno, kod sistema SPYDER-SR, kao neka poslednja mogućnost preostaje i potpuno samostalno otkrivanje ciljeva EO senzorom na lansirnom oruđu, što dodatno smanjuje borbene mogućnosti sistema, ali i pokazuje jednu vrstu žilavosti sistema.
SPYDER-MR gotovo da ne može funkcionisati (vertikalno lansiranje, isključivo sa zahvatom nakon lansiranja, uz početno inerciono navođenje), već bi bilo potrebno takođe koristiti drugi radar (zamenski) koji ima mogućnost predaje (ekstrakcije) podataka na komandnu stanicu (koja je kod ove verzije odvojena od radara). Ovde bez zamenskog radara, ne postoji mogućnost autonomnog rada svakog lansirnog oruđa.
Postoji primer upotrebe sistema SPYDER-SR u Gruziji tokom rata 2008. godine protiv Rusije. Sistem je doduše bio nešto modifikovan (čitaj: osiromašen), pa Gruziji nije isporučen AESA radar, nego su koristili modifikovani sovjetski PESA/PFAR 3D radar 36D6M. Radar je polu-mobilan, inače sa sasvim dobrim karakteristikama i pored upotrebe u sistemu VOJiN, najpoznatiji je po tome što se koristio uz starije verzije sistema S-300PT, PS i PMU-1. Rakete (samo IC samonavođene Python-5) su se nalazile na vozilima ali van kontejnera, a lansirna vozila su bila opremljena EO senzorima Toplite. Bilo je reči da je Gruzija imala samo 1 bateriju ovog sistema. Tokom rata, protivradarska raketa ispaljena sa nekog od ruskih aviona, izbacila je radar 36D6M iz funkcije i time praktično onemogućila efikasno dejstvo bateriji. Nije zabeleženo niti jedno obaranje ruskih aviona (sa druge strane Gruzija je koristila sisteme PVO Buk-M1 dobijene od Ukrajine, koji su oborili nekoliko ruskih aviona, a navodno je i sistem PVO Osa-AK imao uspeha u pogađanju ruskih aviona). Pored ovoga, Ruske snage su i zarobile jedno lansirno oruđe sa 4 rakete Python-5. Treba da podvučem još jednom, da je sistem ipak isporučen u osiromašenoj konfiguraciji.
Aktivna radarska glava za samonavođenje ima efektivni domet od cca 15-tak kilometara i radi u milimetarskom dijapazonu. To znači da je dijagram zračenja uzak i da se početno navođenje prema cilju radarom sa zemlje mora odraditi prilično precizno da bi radar u glavi rakete zahvatio cilj. Takođe, milimetarski radar, načelno, (u ovom slučaju u raketi Derby) zna imati problema pri stabilnom praćenju cilja kod loših vremenskih uslova poput jake kiše ili magle.
Dakle, sistemi SPYDER-SR/MR imaju više nego dobrih strana – AESA/AFAR radari na zemlji, savremeni komandno-informacioni sistemi, IC i radarski samonavođene rakete velike brzine, sa opcijama zahvata i nakon lansiranja, mobilnost sistema, ali u obzir treba uzeti i okolnosti i tehničke karakteristike koje mogu u određenim okolnostima biti i otežavajući faktor.
Takođe, ukoliko govorimo o zameni baterija Kub sa ovim sistemima, treba znati da su sistemi SPYDER-SR/MR na točkaškoj platformi i da imaju slabiju prohodnost na terenskim putevima i van puteva u odnosu na gusenično bazirani Kub, a svakako treba imati na umu da rakete sistema SPYDER-SR/MR imaju bojeve glave težine od samo 11-23 kg, u odnosu na 57 kg kod raketa sistema PVO Kub.
Barak-8 MRSAM Postoji još jedan sistem PVO koji se razvija u Izraelu, a već je ponuđen i za izvoz. Radi se o Barak-8 MRSAM (raketni sistem PVO srednjeg dometa), koji ima i određena anti-balistička svojstva. On je još uvek je delimična nepoznanica. Sistem je nastao od brodskih verzija sistema Barak-I i Barak-II sa vertikalnim lansiranjem. Jedna baterija ovog sistema PVO, sastoji se od osmatračko-akvizicijskog AESA/AFAR radara, komandne stanice i više lansera sa po 8 raketa. Osmatračko-akvizicijski radar je EL/M-2080 Green Pine, 3D AESA radar, koji radi na frekvencijama u okvirima UHF i L-opsega od 500 MHz do 2000 MHz. Radar samostalno radi na pretraživanju, otkrivanju i praćenju aerodinamičkih ciljeva i balističkih raketa i to simultano. Omogućava razdvajanje stvarnih ciljeva od klatera (prirodnih stalnih odraza) i elektronskih protivmera (smetnji i lažnih ciljeva).
Za raketu sistema Barak-8, dostupni podaci su da ima maksimalni efikasni domet do 90 km (u izradi su modifikovane verzije do čak 150 km) i do 16 km po visini, a navođenje je inerciono sa aktivnim radarskim samonavođenjem u završnoj fazi. Rakete su dugačke 4,5 metara i imaju ukupnu težinu od 225 kg od čega 60 kg otpada na bojevu glavu.
Iako se u dostupnim izvorima pominje da će lansirna oruđa biti mobilna, moram napomenuti da nisam uspeo da pronađem slike ili snimke takvih oruđa. Sa druge strane, pronašao sam slike i izvore lansirnih oruđa stacionarnog tipa, a snimak ispitivanja sistema za potrebe Azerbejdžana koji je nabavio manji broj sistema, jasno prikazuje dejstvo sistema stacionarnog tipa, što je po meni ipak jedan minus za sistem.
Pored Azerbejdžana, ugovor za nabavku ovog sistema potpisala je i Indija, kako za brodske, tako i za kopnene verzije (MRSAM). Što se tiče cene sistema, navodi se da je Indija kupila 5 kopnenih sistema sa 40 lansirnih oruđa i 200 raketa, za 2,4 milijarde dolara.
Iz svega ovoga, nadam se da se može videti zavidan razvoj sistema PVO i PRO Izraela. Neki sistemi poput Iron Domea, su zaista specifični i razvijeni u skladu sa opasnostima koje ima Izrael, a neki sistemi kombinuju mogućnosti protivavionske i antibalističke zaštite. Kada govorimo o mogućnostima zamene naših sistema PVO, svakako bi sistem David`s Sling mogao ući u razmatranje kao strateški sistem teritorijalne PVO i AB zaštite, kao zamena za sistem PVO Neva, uz uslove koje prate ovu potencijalnu nabavku (američka uključenost u proizvodnju sistema). Uz taj sistem bi se trebali nabaviti i sistemi neposredne zaštite, a taj zadatak bi mogli vršiti sistemi SPYDER-SR/MR.
Što se tiče mogućnosti zamene sistema PVO Kub, napisao sam i ranije da bi sistemi SPYDER-SR/MR mogli obaviti te zadatke (čak verovatno u kombinaciji oba sistema).
Ja bih ipak kao zaključak svega naveo da mislim da u ovom trenutku nema bolje kombinacije za zamenu postojećeg teritorijalnog sistema PVO od nabavke ruskih sistema S-400 Trijumf uz kombinaciju sa sistemima Pancir S1/S1M/SM, a za zamenu sistema PVO Kub, od kombinacije sistema Buk-M2 (M3) i Tor-M2. Naravno, nabavka bilo izraelskih bilo ruskih bilo američkih sistema PVO, svakako nije jeftina, a potrebe za opremanjem naše vojske su velike. Ipak, koristim priliku da iznesem svoje mišljenje i to bazirano na mom doživljaju efikasnosti sistema PVO i mom doživljaju potencijalnih napadača.
Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.
Zoran će svakog drugog ponedeljka ekskluzivno pisati samo za naš portal o načinima kako obarati vazduhoplove sa ili bez posada, analiziraće aktuelne konflikte i iznositi mišljenja o najadekvatnijoj upotrebi ovog bitnog roda. Zoran je koautor knjige Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub/Kvadrat i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.
The post Izraelski PVO sistemi appeared first on Tango Six.

Nastavak na TangoSix.rs...