Izvor: Politika, 19.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbeći sudbinu malih naroda
Politički lideri moraju shvatiti da se ovde, u lokalnim okvirima, dešava svetska istorija. Najgori je onaj put koji poništava vekovnu evropsku vertikalu, potvrđenu u našoj istoriji, u kojoj postoje i istok i zapad
Godine koje se završavaju cifrom osam, u srpskoj istoriji imaju, izgleda, izvesnu simboliku. Tako smo ove godine već obeležili nekoliko važnih „jubileja” – 130 godina od uspostavljanja srpske državnosti, 60 godina od Rezolucije Informbiroa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 40 godina od velikih studentskih demonstracija, 20 godina od protesta poznatih kao „antibirokratska revolucija”, 10 godina od početka oružane pobune Albanaca na Kosovu...
Krajem 2008. obeležićemo još jednu godišnjicu – devet decenija od nastanka prve zajedničke države Južnih Slovena. Samo, taj događaj nosiće i izvesnu simboliku. Jer, jugoslovenske države više nema, a njeni narodi odavno su krenuli svako svojim putem, uz još maglovitu perspektivu da se jednog dana ponovo sretnu negde u „ujedinjenoj Evropi”. Zato narodi koji su činili bivšu Jugoslaviju tu godišnjicu dočekuju razjedinjeni, uz, čak i u istoriografiji izraženu, težnju da se među njima istaknu razlike, a decenije zajedničkog života što pre zaborave.
O uzrocima nastanka i raspada Jugoslavije, pokušajima političke revizije naše prošlosti, kretanjima u srpskoj istoriografiji, iskušenjima kroz koje prolaze srpska država i narod i suočavanjima s raznim oblicima totalitarizma razgovaramo s Ljubodragom Dimićem, profesorom na Katedri za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu i jednim od naših najpoznatijih istoričara.
Profesore Dimiću, u čemu je najveći značaj godišnjica koje, tokom 2008, obeležavamo?
Pokazalo se da su godine koje se završavaju sa cifrom osam važne prelomnice u istoriji srpskog naroda. Među godinama koje su urezane u našu istoriju svakako su 1848. (vreme revolucije), 1878 (Berlinski kongres), 1918. (nastanak Kraljevine SHS), 1948. (sukob sa Informbiroom), 1968. (studentski bunt), ali su, kod naroda koji „proizvodi istoriju” u tolikoj meri da često nije u prilici da je valjano prouči i mnoge druge obeležene kao „istorijske”. Ono što je posebno važno je da su mnogi od tih događaja bili takvog značaja da su direktno uticali na promenu opšte društvene, a time i istorijske svesti. Jer, promene u politici uvek su uticale na društvenu misao, pa time i na istoriografiju. Nove predstave o prošlosti najčešće su oduzimale ili smanjivale značaj prethodne vlasti i predstavljale ideološku rehabilitaciju pojedinih pokreta ili ličnosti, pa je prethodni poredak uvek obesmišljavan, a vlast rušena tako što je menjana i njena „zvanična” slika o prošlosti. Takva revizija istorije nikada nema za cilj da saopšti istinu, već da obezbedi legitimitet i opravdanje za „novu realnost”. Zato ove promene neminovno prati i „udar na prošlost”.
Znači li to da epohalni događaji koje simbolizuju godine 1918, 1945. ili 1989. i u istorijskoj nauci ostavljaju vidne posledice?
Stvaranjem Kraljevine SHS dogodio se milenijumski prevrat, jer je ta država nastala na ruševinama velikih carstava. Novi, ovog puta ideološki, prevrat dogodio se 1945, a sledeći udar sledio je krajem osamdesetih, kada se kraj hladnog rata i krah jedne ideološke imperije poklopio s raspadom države. Posledice tog događaja još se osećaju u našoj, istoriografiji ostalih južnoslovenskih naroda, tumačenjima istorije koja nastaju na Istoku i Zapadu. U državama nastalim raspadom Jugoslavije postoji želja da se stvori nova slika prošlosti i to tako što će se decenije zajedničkog života izbrisati, a vlastiti narod predstaviti kao žrtva bivše zajednice, njenog režima i naroda s kojim se, do juče, živelo. Ponegde to dobija oblike socijalne patologije i zato je opasno kada takve pseudoistine počnu da oblikuju živote ljudi.
Kako se to odrazilo na naše društvo?
Srpski narod je, nažalost, više puta bio u prilici da ga istorija iznenadi. To se dešava onima koji nisu u prilici da sagledaju ključne procese dugog trajanja koji su se začeli u prošlosti, presudno utiču na trenutak u kome živimo i nagoveštavaju budućnost. To se dešava onima koji poverenje u tumačenju prošlosti daju političaru a ne naučniku. U decenijama komunističke vlasti zaboravili smo sopstvenu prošlost, a kad se raspala Jugoslavija posegnuli smo za iskustvima 19. veka neprimenjivim u novim okolnostima. Zar vam se ne čini da se danas, pod uticajem politike, stidimo i odričemo svoje antifašističke prošlosti i to u trenutku kada je mnogi narodi, s kojima smo do juče živeli zajedno, izmišljaju ili, u najboljem slučaju, preuveličavaju? Zaboravlja se da istinu o prošlosti, ipak, saopštava istoričar i to nije privilegija jedne struke, već rezultat naučnog istraživanja .
Može li se to primetiti i po novim udžbenicima istorije?
Za svaku vlast udžbenici predstavljaju konkretizaciju težnji i ciljeva koje je društvo namenilo školi. Njihovu prirodu suštinski određuje činjenica da je istorija shvaćena kao naučna disciplina, uklopljena u nacionalni okvir i kulturu, ali i svojim univerzalnim načelima, u dijalogu sa svetom. Kada toga nema, udžbenici gube smisao, vraćaju se u autarhičnost nacionalne istoriografije ili vode gubitku identiteta. Jedna od stvari koje su kod nas uočljive je da autori udžbenika svoja ubeđenja, vrednosne sudove a nekad i emocije predstavljaju kao „zajednički imenitelj” znanja do kojih je dosegla sama struka. A to su stvari koje nikada ne treba činiti. Udžbenici moraju biti pisani s merom, na osnovu činjenica i ponuditi opšteprihvaćene vrednosti i mišljenja.
Važi li i danas pravilo da istoriju pišu pobednici?
Pokušaji zloupotrebe istorije postojali su uvek, pa ni naše vreme ne predstavlja izuzetak. To je posledica ubeđenja da oni koji vladaju imaju potrebu da kontrolišu društvenu, a time i istorijsku svest podanika, kao njen bitan segment. Zato i postoje pokušaji da se istorija poništi, upotrebi ili prilagodi, što su tri odlike njene zloupotrebe. Često slušamo floskule „zaboravite prošlost i okrenite se budućnosti” ili „istorija počinje od nas”, koje su posledice takvog razmišljanja. Uzmi iz istorije ono što ti treba i to iskoristi za sebe, pravilo je koje je i danas, u eri globalizacije, veoma prisutno. Uporedo s tim, nameće se kolektivni zaborav čitavim narodima, čime im se oduzima prošlost i pravo da na njenom iskustvu grade budućnost.
Kako sa ove distance gledate na nastanak jugoslovenske države?
Kada se govori o Jugoslaviji, govori se o našoj istoriji 20. veka. Ona je nastala na temelju jedne moderne ideje koja je građanina stavljala ispred njegove vere, rase, jezika... Po svojoj prirodi jugoslovenska ideja je bila moderna, integrativna ideja čiji nosilac je bila elita tadašnjeg društva, kod koje je postojala svest da jedino jaka država može izdržati trku s vremenom i utakmicu s tržištem, kapitalom... Bila je to težnja da prerastanjem svojih granica i ujedinjenjem jugoslovenskih naroda izraste država koja će biti subjekt istorijskih procesa u novom vremenu. Zato su i britanski diplomati još 1919. isticali da će se ona za mnogo šta pitati ako uspe da pronađe unutrašnji mir i ravnotežu. Ali, taj mir Jugoslavija nije našla i zato se, u sudaru s teškoćama, zaostalošću, nasleđem i pritiscima ideja jugoslovenstva pretvorila u svoju negaciju.
Ipak, stiče se utisak da je u tom sudaru s tlom srpski narod najgore prošao?
Koliko je ujedinjenje bilo značajno za srpsku elitu govori činjenica da je, još 1914. srpska vlada, kao ratni cilj, tu ideju stavila u isti ravan sa oslobođenjem. Na temelju srpske državnosti nastao je temelj te nove države, a Srbija je svojom vojskom odredila njene granice. Velike žrtve zarad opstanka Jugoslavije srpski narod podneo je i u Drugom svetskom ratu. Na osnovu činjenica kakve su državotvorno iskustvo i osnovne poluge vlasti, možemo reći da su ovu državu Srbi presudno oblikovali. Kada se tome doda da je i najveći deo srpskog naroda živeo unutar jugoslovenskih granica, jasno je koliko su teške posledice njenog raspada.
Kako iz te perspektive ocenjujete istorijski trenutak u kojem se srpski narod i država nalaze?
Nažalost, ograničenost vidika partijskih vođa i dalje je uočljiva, tako da je na delu već viđena taktika odugovlačenja umesto rešavanja problema. Opterećuje nas nasleđe prošlosti, postavljeni ciljevi su magloviti, želja da se dostignu nedovoljna, a demokratizacija društva i reforme još čekaju arhitekte. Sve to elitu udaljava od potrebe za sporazumom koji bi doveo do izlaska iz krize, a s takvim odnosom Srbi će teško izbeći neuspehe namenjene malim narodima. Politički lideri moraju shvatiti da se ovde, u lokalnim okvirima, dešava svetska istorija i pokušati da, uprkos svih teškoća zaokrete u svetskoj politici iskoristimo za svoje ciljeve. Najgori je onaj put koji poništava vekovnu evropsku vertikalu, potvrđenu u našoj istoriji, u kojoj postoje i istok i zapad.
-----------------------------------------------------------
Šta je nama Jugoslavija
Danas nisu retki oni koji sa indignacijom odbacuju i svaki pomen reči Jugoslavija i ne uviđaju egzistencijalni značaj potrebe da se iskustvo te države, u kojoj je srpski narod proveo svoj 20. vek, kritički preispita i promisli. Napad na Jugoslaviju nesumnjivo je bio u funkciji poništavanja i poslednjih ostataka zajedničke jugoslovenske istorijske svesti kao dela opšte društvene svesti i identiteta nekadašnjih njenih državljana. U istoj funkciji bila su i revizionistička tumačenja rata i njegovih aktera, posebno antifašizma kao njegovog središnjeg sadržaja. Pokušaji da se saradnja sa okupatorom predstavi kao posledica doslednog antikomunizma, antifašizam označi „provokacijom” okupatorskih snaga, ne pristajanje na ropstvo i borba za slobodu okarakteriše kao „iracionalni bunt”, kvislinštvo poistoveti s „razumnom nacionalnom politikom”, fašističke grupe dobijaju oreol boraca za demokratiju, ne mogu da izdrže kritiku istorije kao toka. Takav radikalni revizionizam, koji insistira na „selektivnom sećanju” i „organizovanom zaboravu”, nastoji da izmeni odnos prema značaju jugoslovenske države i antifašističkom karakteru jugoslovenske revolucije, pokušava da nacionalnu izdaju opravda antikomunizmom, koji selektuje činjenice, adaptira zaključke, nudi tendenciozna objašnjenja, briše društveno sećanje i na kraju obesmišljava i društvenu funkciju istoričara, smatramo štetnim. Nije u pitanju pokušaj da se istraži i sazna prošlost, već nastojanje da se opet „po meri politike” izvrši obrt istoriografske perspektive. Zar nismo sve to već jednom proživeli? Zar se zaboravlja da istinu o prošlosti ne saopštava Narodna skupština koja, prema političkoj potrebi i u skladu sa odnosom snaga u pojedinom sazivu, pokušava da izjednačava i rehabilituje učesnike jednog davnog rata? Zar se zaboravlja da istinu o prošlosti ne izriču ni domaći ni strani sudovi i politički tribunali koji pravdu „mere" sebičnim interesima pobednika, demonstriraju silu i unižavaju pravo i pravdu?
Jovan Gajić
[objavljeno: 20.07.2008]
