Izvor: B92, 09.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz Katarze: Slava ratnika - Sveti Dimitrije
Beograd -- Ratni veterani u Srbiji već 11 godina sa margine društva upozoravaju da oni ipak postoje. Njihove sudbine bile su tabu tema za režim Slobodana Miloševića koji ih je poveo u sve njihove izgubljene ratove. Nove vlasti ih u tranziciji doživljavaju kao teret koji im je u nasleđe ostavila politika koju su mnogi od njih i sami podržavali. Koliko su njihovi problemi veliki i teški postaje jasno tek kada se pojavi masovni ubica u Leskovcu, a koji je ratovao na Kosovu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
U petak je u Udruženju ratnih vojnih invalida Srbije obeležena slava ratnika - Sveti Dimitrije, a novinar emisije Katarza je razgovarao sa jednim od njih koji nije želeo da se predstavi, a koji je ratovao na frontovima Bosne i Hercegovine i na Kosovu: "Ja sam se vratio sa ratišta, nema žena i deca šta da jedu, niko me ne gleda, po bolnicama se vučem, doktori mi kažu - ko te ter'o tamo, tako da mi je to strahovito bilo da sam stotinu puta pomislio - bolje da sam poginuo, nego što sam se vratio u takvom stanju. Bolje mi je samo to što verovatno neće biti rata više, neće moje dete morati da ratuje, a da mu je boje sada nego pre - ne. Mi smo obespravljeni, nemamo kao invalidi nikakva prava. Došli su nam na vlast malte ne svi koji su bežali od poziva i ne mogu oni nas da razumeju".
Očekivali su da će biti heroji, a pošto se nisu uklopili u društvo po povratku sa fronta, dobrovoljci, rezervisti, izbeglice, i sami postaju žrtve. U ne malom delu javnog mnjenja oni se doživljavaju i kao zločinci i ubice.
Psiholog Vladan Beara iz Društva za mentalno zdravlje ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999. upozorava da je ovim ljudima pomoć neophodna: "Ovo nije samo naša praksa, to pokazuje i američka praksa i praksa Zapadne Evrope i Izraela. Ljudi kad se vrate sa ratišta, prvo pokušavaju da se uklope u sredinu sami, koliko god mogu, međutim, neki ne uspeju i oni na kraju dođu kod nas. Dođu kada njihove smetnje do te mere im otežaju život da zaista život počinje da im se ruši - preti mogućnost gubitka posla zato što ne mogu da funkcionišu na poslu onako kako to njihov poslodavac očekuje, preti im razvod ukoliko u trenutku besnog napada povrede dete, onda dolaze sa snažnim osećanjem krivice, konflikti sa komšijama - ako ostanu bez prijatelja. Svi koji dolaze, dolaze sa čemernom konstatacijom da ih je društvo zaboravilo, da niko ne vodi računa o njima".
.jpg)
