Izvor: Politika, 27.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Italijanska moda iz Vlasotinca
Porodica Nutrikato je iz Italije došla u Srbiju 1994. godine i ulagala u vreme kada su svi iz nje bežali
Vlasotince – Ovde postoji velika šansa da se pokrene tekstilna industrija i zbog toga smo došli, kaže za „Politiku” Fjorentino Nutrikato, vlasnik „Fjorentino grupe” iz Vlasotinca, koji je sa porodicom došao u Srbiju 1994, u vreme kada su svi iz nje bežali.
Fjorentinovi preci su bili šnajderi, a on tu porodičnu tradiciju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nastavlja i prenosi na kćerku i zeta, kao i na sina Andreu, koji će za koju godinu preuzeti novoizgrađeni pogon konfekcije u Vlasotincu.
Porodica Nutrikato sa juga Italije došla je najpre u Niš, jer je procenila da tu postoji dobra baza za proizvodnju teške konfekcije, a partnera je pronašla u „Niškoj modnoj konfekciji” (u međuvremenu je prestala da postoji) sa kojom je četiri godine radila lon (izvozne) poslove.
Fjorentino se potom iz Niša preselio u Vlasotince, gde je u zakupljenom pogonu pirotskog „Prvog maja” osnovao mešovitu firmu „Manufaktura Evropea”. Tu je nastavljena proizvodnja kaputa i jakni, a nakon devet godina prodao je svoj udeo i odmah do te fabrike napravio novi pogon. Kupio je hektar zemlje i podigao savremenu fabriku u kojoj danas radi 80 konfekcionara koji mesečno proizvedu oko 3.500 komada teške konfekcije. Ima kooperante u Knjaževcu, koji šiju muške i ženske košulje i u Babušnici gde za potrebe „Fjorentino grupe" šiju pantalone.
Celokupna proizvodnja se izvozi u Italiju, gde je logistička baza, a odatle ide u čitav svet.
– Srbija za sada ne može da kupuje od nas, ali planiramo za godinu-dve, kada prođe ekonomska kriza, da radimo i sa kupcima iz Srbije. Vreme je takvo da ne možemo dugoročno da planiramo, ali nameravamo da širimo proizvodnju i do kraja godine da povećamo broj zaposlenih na stotinu – kaže Fjorentino, dodajući da nije imao većih administrativnih problema oko izgradnje fabrike, ali da ipak „ovde nije stigla politika kakva postoji u Čačku, gde ima 10.000 privatnih firmi”. Kaže da bi opštine morale da budu liberalnije prema onima koji žele da investiraju, da besplatno daju komunalno opremljeno zemljište.
– Ekonomija teško napreduje tamo gde se na početku traže samo pare – smatra naš sagovornik. Dobro je što se u Vlasotincu nešto, ipak, kreće. Grade se fabrike i tako treba da se nastavi – ističe Fjorentino, navodeći oblasti na kojima ovde treba da se temelji ekonomski razvoj:
– Velika šansa je u zanatstvu i manufakturnoj proizvodnji, jer su se ovde zadržali pravi majstori, za razliku od drugih krajeva gde „majstori” samo sklapaju industrijski proizvedene delove. Drugo, ovaj kraj je prestonica paradajza i paprike, a Vlasotince je poznato i po vinogradarstvu. Najzad, treba da se ulaže u turizam, jer je ovo lep kraj. Vinski bal bi mogao da postane manifestacija poput Sabora trubača u Guči – zaključuje Fjorentino Nutrikato, koji nam na kraju otkriva da se sprema za penziju i da će posao prepustiti 31-godišnjem sinu Andreu.
– Ovaj posao učim od malih nogu. Uvek sam bio uz oca i moći ću da nastavim sam, ali se neću odreći njegove pomoći sve dok on može da mi je pruža – kaže Andreo.
Fjorentino je u centru Vlasotinca kupio zapuštenu kuću koju je pod nadzorom Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu renovirao i pretvorio u porodični dom u kojem živi sa suprugom Anom i sinom Andreom.
Milan Momčilović
[objavljeno: 27/05/2009]
