Izvor: Politika, 15.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija i otadžbina
Od maja do decembra ove godine srpska vojska nije imala načelnika Generalštaba. U tom dinamičnom međuvremenu šefovao je general Zdravko Ponoš i to s mesta zamenika na koje je postavljen još u doba Ljubiše Jokića.
Kad je Crna Gora otišla svojim putem, a s njom i Jokić, general Zdravko se, u još mladim godinama, našao pod teškim teretom odgovornosti i snažih konzervativnih pritisaka.
Kao čovek koji je "zastupao načelnika", nije imao formacijskog zamenika. Nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mogao da bude siguran da će njegovo kalfovanje na vrhu vojne piramide ikada biti potvrđeno predsedničkim ukazom. Kabinet predsednika Republike nije se baš pretrgao u kadrovskoj ažurnosti oko vojske. Tako smo jedina država koja je poziv za Partnerstvo dočekala bez uredno postavljenog šefa Generalštaba.
Inače su Ponošu pripisivali "malo veću" bliskost s političkom strankom Borisa Tadića. On je to objasnio otprilike ovako: "S predsednikom Tadićem sam se upoznao dok je on bio ministar odbrane. Nisam ničiji čovek, pa ni njegov. Ako on o meni ima dobro mišljenje, naravno da nemam ništa protiv!".
I sad, kad je Ponoš, kao objektivno najbolji izbor, unapređen i postavljen na najviše mesto, ponovo su se javili nadripatriotski čuvari izolacione nostalgije. Zamerili su predsedniku države da je, nezavisno od jasne ustavne nadležnosti, unapredio i postavio Ponoša mimo zakona.
Zakon o Vojsci Srbije još nije donesen, i u tom pravnom interegnumu neizbežno važi odgovarajući akt iz vremena SCG. Tako je predsednički ukaz objasnio sudija Zoran Ivošević. Ispada da je predsednik Republike bio malo spor u sprovođenju svojih važnih ovlašćenja, ali pravedan svakako.
U svom prvom javnom nastupu, general Ponoš je imao uglavnom tri temeljne teze. Bar dve predstavljaju izvesno iznenađenje za javnost, i to onu koja ga je isključivo razumela kao "mlakog pacifistu, čvrsto okrenutog Zapadu!"
General je odrešito osudio akcije NATO iz 1999. godine i kao vojnik pragmatičar prepustio istoriji da o tome sudi. Dakle, nimalo se nije "ulagivao" vremenu najgore NATO varijante, nezavisno od aktuelnih srpskih integracionih težnji.
On je kazao da je srpska vojska spremna da reaguje na izazove u kopnenoj zoni bezbednosti, dakle na jugu Srbije, ako se za tim ukaže potreba. Neki znaci nagoveštavaju da kriza tamo nije okončana i da se potreba uskoro i te kako može ukazati. To je izrekao u krugu i na vežbi 63. padobranskog bataljona, što nije nagoveštaj klasične, bezmerne agresivnosti, već, naprotiv, ideja da se operativna prednost neće dati spektakularnoj demonstraciji moći nego ekonomičnim specijalnim operacijama.
Kao čovek koji ima vojnički i diplomatski ugled na Zapadu, Ponoš u najgorem raspletu situacije (dakle, eskalaciji problema na jugu Srbije) može da računa na podršku alijanse. U okviru Partnerstva, Srbija će biti mnogo liberalnija u korišćenje svojih snaga za kontrolisanje krize. To je načelnik Generalštaba rekao u Nišu, uz tezu koju je već izrekao – da bi on problem Ratka Mladića "rešio, samo ako bi to zavisilo od vojnog vrha".
Od vojnog vrha će zavisiti i odnos države prema projekciji nove srpske vojske. Ni reformi, ni integracija, ni tehnološke renesanse nema bez para. Tadić je konačno stavio svoj paraf i ustoličio načelnika. A on je, sa svoje strane održao pravo, odmereno vojničko slovo: malo o zlom licu istorije, malo više o odbrani Srbije!
Ljubodrag Stojadinović
[objavljeno: 15.12.2006.]
