Izvor: BKTV News, 10.Jan.2012, 14:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispovest Žarka Lauševića o tragediji 1993. godine
Ubio sam dva momka što su tek zakoračila u život! Da nisam, mi bi bili mrtvi! I Mili i ja. Da mi je oteo pištolj, ubio bi me! A onaj drugi je klao Milog kao životinju preda mnom. S kolenima na njegovim grudima mog brata onesvešćenog i nepomičnog - kolje slomljenom flašom! Pucao sam. Nisam imao izbora. Nisam umeo ništa drugo. Nikad to sebi neću oprostiti. Ovo je ispovest Žarka Lauševića koju je dao hrvatskom 'Nedeljnom jutarnjem listu'. 'Kakva je ovo graja?', komentarišem pred konobaricom. >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << Konobarica osmehnuto slegnu ramenima. 'Što je tebe briga ako graju!', čujem. Okrećem se i vidim onog momka sa ograde da se preteći približava. 'To su moji drugovi! Neka graju!', nervozno žvaće hranu koja mu ispada iz usta. 'A, izvini, samo sam pitao, onako'. 'Šta ti imaš da pitaš? Ko si ti da pitaš'?, izazivački mi se unosi u lice. Prilazi žurno Mili iz bašte. Široko se i prijateljski osmehuje: 'Je l’ ti znaš njega?', pita neznanca, pa nastavlja, sa istim nadežnim osmehom: 'Je l’ ti znaš ko je on'? 'Što mene briga ko je on? Što ima da pita'? 'Izvini, momak, samo sam pitao, onako'. U istom trenu vidim novog nepoznatog mladića koji se, ne znam otkud, stvorio tu i jednako munjevito kako se i pojavio, pesnicom me pogađa posred lica! Padam! Sve pada oko mene! Osećam udarce po nogama, nove po glavi. Moja sočiva su nekud odletela. Minus šest u mraku! Pokušavam da se zaštitim od udaraca. Neko me sustiže! Shvatam da sam već unutar baštenskog dela. Neko otima moju torbu! To je onaj prvi momak koji je sedeo na ogradi. Ne, to ne sme da se desi! Kreće neki strašni adrenalin, čupanje oko moje torbe. Uspeo sam! Odvojio sam je od njega! On skače na mene! Vidim mu tu, na par santimetara od mene onaj isti ludački pogled i nikakav strah. Rvemo se, stojeći, oko mog pištolja. Vidim da nešto viče, ali ništa ne čujem. Moj CZ-99 je između naših grudi. Četiri ruke koje se otimaju. Pritiskam okidač. Ništa se ne dešava. Ni zvuk, niti siledžija odustaje. Pucam ponovo. Ništa. ’’Bože, radi li ovaj pištolj uopšte’’? Pucam ponovo. Ne znam koliko puta i ne znam gde. Mislim da sam ga pogodio. Pritisak popušta, njegovo telo se odvoji od mene. Stojim nem, mokar, žmirim okolo, nemam vazduha. Gde je Mili? Tu, metar-dva od mene neko leži na podu. Iznad njega, kolenima pritiskajući mu grudi, je onaj što me je prvi udario i zabada mu nešto u glavu! To na zemlji je - Mili! Njegovo telo ne reaguje na udarce ovog odozgo! Uspravljam pištolj i pucam. Ne znam koliko puta. Na kraju je pištolj ostao u zadnjem položaju. Nema više metaka. Mladić pognuto, držeći se za stomak, otetura kroz uski prolaz napolje. Dolazim do brata. Lice mu je skroz krvavo! Dozivam ga, ili mislim da to činim. Bože, je li živ? On ne diše! Je li ga onaj ubio? Jesam li ga ja ubio? Ništa i dalje ne čujem. 'Pucao sam. Nastavljali su sa napadom, pijani, nesvesni bola. Mislio sam da promašujem. Zato sam ispraznio ceo šaržer'.
U vreme ubistava o kojima piše, Laušević je imao 33 godine, angažman u Jugoslavenskom dramskom pozorištu, više od 45 filmskih i televizijskih uloga. Ironično, pištolj kojim je ubio tu dvojicu, nosio je upravo na savet policije. Prema vlastitom priznanju nemoćne da ga zaštite od desničarskih pretnji. Još 1999, neposredno nakon što je snimio filmove ‘Nož’ i ‘Ranjena zemlja’, sklonio se u strahu od krvne osvete. Budući da je, kako piše i u knjizi, 'jednom Crnogorcu ubio sina jedinca'. I danas živi u Njujorku.
Izvor:Kurir
Tweet
