Izvor: Danas, 08.Jun.2015, 09:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispit zrelosti i podvojenosti
Bečejska gimnazija je jedina srednja škola u gradu u kojoj učenici koji prate nastavu na srpskom jeziku i koji je prate na mađarskom zajedno proslavljaju maturu. Zbog čega, međutim, ova dobra i, kako se čini, samorazumljiva praksa nije opšteprihvaćena?
Jabuka razdora navodno raste na drvetu estetike – razlog odvojenih proslava leži, naime, u izboru muzike uz koju će se maturanti zabavljati. Da je problematika uistinu tek estetske prirode, da su kategorije lepog i prijatnog, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << odnosno ružnog i neprijatnog, jedine koje tu vrede, svi oni maturanti koji ne preferiraju "domaću muziku“, bila ona srpska ili mađarska, a kojih nije zanemarljiv broj, imali bi pravo glasa. Drži se, međutim, da su glasovi rokera, metalaca, hip-hopera i drugih alternativaca, u ovoj stvari naprosto irelevantni. Razdor, dakle, jeste u izboru muzike, ali prevashodno u onome što izbor implicira, a to je navodno pravo, banalno i uskogrudo, da se nametne "naša“ muzika, srpska ili mađarska, odnosno navodno pravo da se ne sluša "njihova“. Razume se, da je muzički ukus i, uopšte, kultura naše omladine drugačija, jednostavno bolja, do podvajanja ne bi ni došlo. Dok se, međutim, muzički ukus omladine ne bude kultivisao, ukoliko do tog sretnog dana uopšte ikada dođe, neophodno je da škole i nametnu, ukoliko je to potrebno, zajedničku matursku proslavu. Naime, škole ne smeju popustiti pred brzopletim, kratkovidim, upravo infantilnim idejama i interesima učenika, što očekivano bujaju u ovdašnjim već decenijama ne baš zdravim društvenim okolnostima. Kompromis se naprosto mora iznaći. Svakako da nije naročito prijatno slušati ono što inače ne slušamo – međutim, nije lako ni spomenutim alternativcima, pa nikome od njih ne pada na pamet da priređuje nekakvo alternativno matursko veče.
Dobar običaj zajedničke maturske proslave svedočanstvo je uspešno položenog ispita zrelosti, upravo mature, valjanog humanističkog odgoja, a ne tek formalne obrazovanosti. Zrelost je, napokon, i spremnost da se čine kompromisi, da se, primerice, odreknemo infantilnih uobraženja o sopstvenoj izuzetnosti, partikularnih silništva, pa i onih nacionalnih, zarad opštijeg i nesumnjivo vrednijeg zajedništva koje neće biti puko deklarativno, već autentično, a to podrazumeva ne život jednih pored drugih, jer to ni približno nije dovoljno, već život jednih sa drugima.
Kada se duh zajedništva bude revnosno negovao u ukupnom životu naših škola – ne, naravno, tek na zaključnoj proslavi – zajedničko matursko veče postaće prirodna potreba učenika.
