Izvor: Politika, 20.Jan.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iso uči zanat od Stojadina
Zemljoradnik iz Lokvice Iso Birdaini prevalio 600 kilometara gorskim gudurama da bi kod Stojadina Bogajčevića na Šari ovladao kako se gaje maline
Planjane kod Prizrena – Meštani Planjana pričaju nam da je prvi malinjak u Sredačkoj župi podigao Ismet Osmani 2009. godine, u susednom Donjem Ljubinju. Vele da je 15 godina radio u bolnici u Prizrenu i napustio posao 1999. godine, ne mogavši da otrpi nepravdu koja je stigla sa dolaskom nekih novih ljudi, pa se vratio u selo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da živi od zemlje.
– Danas u 15 sela naše župe imamo 50 malinara i 10 hektara zasada. Pokušavamo da kažemo ovom narodu da mu niko neće otvoriti fabrike, već mora sam da rešava problem i krene u proizvodnju – priča Ismet Osmani (51) za „Politiku”.
U župi između Prizrena i Brezovice, posle svih iseljeničkih talasa, ostalo je 10.000 duša, boreći se za opstanak u istorijskom nedobu. Izjašnjavaju se kao Bošnjaci, imaju džamiju u selu, govore srpski, deca koriste knjige iz Beograda ili Sarajeva, a po spomenicima znaju da su, davninom, slovenskog porekla. Uvek su im dobrodošli Srbi iz susednog zbega, sa Šar planine oko Štrpca, kojih ima isto toliko, a i oni odnedavno gaje istu voćku.
– Pre dve godine ovde, u Rečanima, osnovali smo Udruženje malinara i sakupljača lekovitog bilja „Agro red gold”, a lani smo prošli veoma dobro. Jednom preduzeću iz Brusa prodali smo 20 tona za 2,20 evra po kilogramu, malina je bila vrhunskog kvaliteta i izvezena je u Austriju – kaže Osmani, koji je i predsednik Udruženja.
Sadnice su kupovali od Instituta za voćarstvo u Čačku ili od nešto iskusnijih malinara iz Štrpca, a deo je stigao donacijom iz Engleske. Novac su pozajmili od rođaka iz inostranstva jer svaka ovdašnja kuća tamo ima bar ponekog, i dali se na posao snalazeći se usput u veštini gajenja. Prošle subote, recimo, pozvali su u goste mr Aleksandra Leposavića, jednog od vodećih srpskih stručnjaka u malinarstvu, iz 320 kilometara udaljenog Čačka, i s pažnjom upijali njegove savete.
Seat Šabani (36) iz Planjana više veruje olovci nego pamćenju pa je beleške hvatao i tokom razgovora, na bagremovom direku u svom malinjaku. Počeo je da ga osniva pre dve godine na jednoj osunčanoj strani više sela, odakle se vide vrhovi Šare, i nije žalio truda ni vremena. Sada već ima pola hektara, po 20 ari vilameta i mikera i 10 ari polke. Prethodno je u svoju njivu navukao 300 dampera zemlje crvenice iz susedstva, plativši za to 3.500 evra.
– Vodu na imanje doveo sam sa kaptaže udaljene 750 metara i sad imam bazen od 60 kubika. To me je koštalo 4.000 evra, ali već moram da dovedem drugu vodu, udaljenu dva kilometra. Povrh toga, baš danas mi majstori iz Orahovca montiraju hladnjaču od 12 tona, u koju sam uložio još 3.000 evra – besedio je u subotu Seat za naš list.
Stasiti župljanin ima oca i majku („već su određeni za rad u malinjaku”), suprugu, ćerku od tri i sina od dve godine i objašnjava nam, pun elana, da će malinjak postati oslonac njegove porodice.
Posebnu malinarsku školu završio je Iso Birdaini (41) iz Lokvice pokazujući rukom ka svom selu od koga se, gledajući iz Planjana, u predvečerje naziru samo zidovi okrečenih kuća i minare. On je, najčešće sa sinom Almirom (18), lani deset puta išao u Sevce, po 30 kilometara gorskom nigdinom i gudurama tamo i ovamo, i na Šari upijao zanat od Stojadina Bogajčevića (61), koji ima jedan od najboljih malinjaka na jugu Metohije, 33 ara sorte miker.
Bogajčević inače, radi u Štrpcu kao policajac KPS-a, ali sve preostalo vreme, zajedno sa sinom Markom (20), posvećuje malinama i opstanku domaćinstva koje, u četiri generacije od Stojadinovog oca do unučeta, ima 11 članova. I Stojadin se malinarstvu posvetio tek pre nekoliko leta, ali na jednoj parceli već ima svetski prinos od 30 tona po hektaru.
– To je njivica od 6,5 ari, pored koje na 15 metara protiče Lepenac. Iako tek drugu godinu rađa, lani smo tu ubrali tačno 1.970 kilograma – svedoči Bogajčević, koji je pristupio Udruženju „Agro red gold” i samo za ovu priliku došao u Planjane.
Iso je, dakle, pogodio na koji fakultet da se upiše.
– Svaka čast Stojadinu kao čoveku. Uvek je, i mene i Almira, primao kao da smo rod i postali smo veliki prijatelji. Sa tim znanjem kod mene sam prošle godine zasadio 14 ari i jedva čekam leto, da rodi – pripoveda Iso Birdaini.
Molimo Isa da u beležnicu upiše kako mu je ime i prezime i on to izvodi brzo i čitko, ćirilicom.
– Učili smo u školi, nisam je zaboravio – kaže zemljoradnik iz Lokvice kod Prizrena.
Iso i Stojadin pozdravili su se, poželeli jedan drugome sreću i svako je krenuo svome selu, dok su drumom pored kafane „Pariz” u Planjanima prolazile meštanke u, i danas u tradicionalnim dimijama.
Gvozden Otašević
objavljeno: 21.01.2014.
