Izvor: RTS, 23.Feb.2016, 20:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Inkluzija (ni)je iluzija
Za šest godina koliko se sprovodi inkluzija u Srbiji, ispostavilo se da su upravo odrasli najveća prepreka tom procesu.
Gordana Cvetković, rukovodilac grupe Ministarstva prosvete za socijalnu inkluziju, objašnjava da mala deca ne primećuju međusobne razlike.
"Deca prirodno imaju empatiju, a onda ih odrasli nauče da imaju predrasude, da ljudima lepe razne etikete i onda se dešava to što >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << se dešava", objašnjava Cvetkovićeva.
I zbog toga je sa inkluzijom najbolje početi već od jaslica. Deca su slepa za međusobne razlike, pa deca sa smetnjama u razvoju na samom početku stiču prijatelje koji će im pomagati u školi, a možda i kasnije, u životu.
Sin Čedomira Antića ima autizam. Objašnjava kako je prošao prvi pokušaj da dete uključe u vrtić.
"Odmah nam je skrenuta pažnja, još u domu zdravlja, da ne treba mnogo očekivati od državnog vrtića. Rečeno nam je da većini roditelja te dece skrenu pažnju u vrtiću da treba da odu. Jer nema mogućnosti da se pitanje njihovih fizioloških potreba reši na način na koji mi to rešavamo. Naime, naš sin je do četiri i po godine nosio pelene. Njegovo odvikavanje je trajalo godinama", kaže Antić.
I zaista, dešavalo se da vaspitačice iz državnog vrtića roditeljima pošalju prljave i pune pelene kako bi kaznile roditelje jer misle da su razmazili dete i nisu ga naučili da ide na nošu. Čedomir Antić je zato svoje dete upisao u jedan privatni vrtić.
Sin Milene Plećaš je imao sreće sa vaspitačicama u državnom vrtiću, ali onda je došlo vreme za najtežu odluku – polazak u školu.
"Došlo je testiranje kod psihologa koje je prošlo katastrofalno, mi ne znamo šta se dešavalo unutra, jer nismo pozvani. Psiholog je rekao da nije uspela da ga testira i da sa njom nije prozborio nijednu reč. To je trajalo dvadesetak minuta. Od deteta koje se radovalo polasku u 'veliku školu', on je postao dete koje ni po koju cenu ne želi u školu i koje plače na pomen škole", kaže Milena Plećaš.
Ni sin Čedomira Antića nije bolje prošao prilikom upisa u školu.
"Kada kod stručnjaka vidim strah od deteta koje ima autizam, onda sam uveren da ne treba sa tim stručnjakom da radim. Onda je ona (stručnjak) nas pitala zašto on uzima stvari sa njenog stola. Što znači da ona o autizmu zna manje nego što sam ja znao pre nego što se moje dete rodilo. A to nije dobro", kaže Antić.
Posle ovog iskustva, Antić je dete upisao u specijalnu školu.
Milena, međutim, nije htela da odustane. Ali, to je imalo svoju cenu.
Iako se trudila da ubedi školsko osoblje, ono nije pripremilo ostalu decu za njenog sina. Pa su ga deca zadirkivala, dok to jednog dana nije preraslo u tuču. A, posle toga su se pobunili ostali roditelji.
"Odjednom on postaje problem, svaka njegova reakcija, bilo da on samo pipne nekoga – to se tretira kao nasilje. Situacije u kojima on pokazuje neprijatnost, tako što će izvesti neku senzaciju usnama, ili neki pokret, karakterišu se kao da on pljuje drugu decu i stvara se atmosfera ocenjivanja jednog deteta kao nasilnika. A to on nikada nije bio", kaže Milena.
U školi su konstantno tražili da se dečaku uvede lični pratilac, što nijedan lekar nije preporučivao. To bi za ovo dete koje je po svemu bilo samostalno bio korak unazad. Zato je Milena na kraju morala da ga upiše u drugu školu, spremniju na inkluziju.
Ali, ne mora biti tako. Postoje škole koje su ozbiljno shvatile inkluziju. Mnogo ozbiljnije od potrebe da se škola prilagodi detetu sa teškoćama u razvoju.
U Gimnaziji "Svetozar Marković" u Novom Sadu, profesori i deca se ne prilagođavaju samo deci sa smetnjama u razvoju. Tu se svakom detetu posebno posvećuje pažnja.
Nikola Maksić boluje od autizma, a njegova majka je insistirala na redovnom školovanju.
Psiholozi tvrde da deca koja se uključe u redovnu nastavu, vremenom lakše komuniciraju sa drugima i neretko postižu neverovatne uspehe.
"Procvetao je u školi. Primirio se. Bio je malo nestašniji, ali pronašao je sebe. Sedeo je 45 minuta na času, opismenio se. Ja nisam znala da on može da čita i piše. Nikad olovku nije uzeo u ruke, a kad je počeo da piše, to je bilo pravo remek-delo", kaže Nikolina majka.
Iskustva pokazuju da su deca koja u razredu imaju nekoga sa teškoćama u razvoju po pravilu bolji učenici. Kada moraju da pomažu i objašnjavaju nekome u učenju, i sami lakše savladaju gradivo i bolje pamte, kaže profesorka matematike Ljubica Dejanović.
"Takvi razredi se pokažu kao mnogo bolja socijalna okruženja, deca su mnogo plemenitija, puna razumevanja, više nego u drugim razredima, jer sagledavaju život iz drugog ugla", kaže Dejanovićeva.
Gordana Cvetković, rukovodilac grupe Ministarstva prosvete za socijalnu inkluziju, objašnjava da je inkluzija dobra za celo društvo.
"Mi često pričamo da škola nije dovoljno vaspitna i da je okrenuta obrazovanju, a uključivanje dece sa smetnjama je najbolji put da svu drugu decu vaspitavamo tako da budu tolerantna, tako da prihvataju različitosti, da imamo manje nasilja", kaže Cvetkovićeva.
Zato je ovo priča o malima, namenjena velikima. Jer oni moraju da pronađu motivaciju da se posebno spremaju za nastavu kako bi je prilagodili različitim učenicima. Moraju da uče, da traže odgovore na pitanja na koja ni medicina još nije odgovorila, da menjaju sebe, pristup predavanju, da menjaju druge.
Profesorka matematike nema problema sa pronalaženjem motivacije za taj posao. Iako mora dvostruko više da se sprema za časove nego u razredima u kojima nije potrebno prilagođavati nastavu učenicima sa smetnjama u razvoju ili talentovanim učenicima, ona je uvek orna za rad.
"Pa ja sam ovaj posao birala zato što ga volim, ne radim ga zato što moram ili nemam drugi izbor. Obrazovala sam se da bih radila sa decom. Novčana satisfakcija u prosveti nije nešto što je motivišuće, ali ni opravdanje za nerad", kaže Ljubica Dejanović.
Milena Plećaš objašnjava da je potrebno samo malo dobre volje da bi deca sa teškoćama u razvoju bila prihvaćena.
"Njemu toliko malo treba. Deci sa poteškoćama nekada je dovoljno napraviti samo sitno prilagođavanje i izaći iz okvira. Nije smak sveta ako dete u prvom razredu ustane da prošeta po učionici. Samo se postavite kao da to nije smak sveta. Nekad je prosto situacija takva i nećemo zbog toga poslati dete u specijalnu školu. Imate decu u specijalnim školama koja mucaju, jer je neko procenio da zbog toga ne mogu u redovnu školu", kaže Milena Plećaš.
I Nikolina majka smatra da njeno dete nije za specijalnu školu.
"U specijalnoj školi mi možemo dobiti neko korisno znanje, da tamo nešto nauči da radi, da bude koristan. Ali ja tamo nemam zdravu decu. Nemam nekoga ko će njega vući ako padne. Nemam nekoga ko će da se sagne da mu veže pertle. Nemam nekoga ko će mu pomoći da ponese torbu. To je ono što je meni potrebno, da ga zdrava deca vuku, da rade neke sasvim normalne stvari koje mi svi radimo", objašnjava Nikolina majka.
Deca koja uče zajedno, uče da žive zajedno. I imaju šansu da budu bolji odrasli. U Srbiji su te šanse manje od jedan odsto, jer je upravo toliko dece sa teškoćama u razvoju uključeno u redovan sistem obrazovanja.
