Izvor: Politika, 11.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li života posle rada
Penzionere, u proseku, muče po tri boljke, najviše ih pogađaju usamljenost i siromaštvo, a većina po odlasku u penziju nastavlja da se iz hobija bavi dotadašnjim poslom
Leskovac – U našoj zemlji ne postoji posebna priprema za život u poznom dobu, pa se ljudi, sa punim stažom, kada odu u penziju teško uklapaju, često pate i ne pronalaze smisao života. Kada čovek na Zapadu ode u penziju, posvećuje se putovanjima i uživanju. On ima više para od našeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << penzionera i – zdraviji je. Kad naš čovek uzme otpremninu, on novac da sinovima i kćerima, preuzima brigu o unucima i neretko postaje jedini izdržavalac porodice.
– Na Zapadu deca se osamostaljuju odmah posle punoletstva tako da ih roditelji retko viđaju ili nastoje da žive blizu da bi mogli češće da ih posećuju. Čak i bračne zajednice postaju labavije – supružnici sve češće žive odvojeno, a viđaju se povremeno. Nas je nemaština zbližila, pa se često dešava da tri generacije žive zajedno. Deca su nezaposlena i penzioneri su neretko jedini finansijeri porodice. Kod onih koji su zaposleni i imaju sredstva za život postoji suprotan problem – napuštaju svoje roditelje i prepuštaju ih sudbini i samoći – priča za „Politiku” Krsta Mitić, dugogodišnji službenik Centra za socijalni rad u Leskovcu u penziji, član Odbora Gerontološkog društva u ovom gradu i predsednik Odbora organizacije potrošača Srbije za pitanja starenja i starosti.
Istražujući smisao života starih ljudi, Mitić je sproveo anketu među ljudima starijim od 65 godina, po principu slučajnog uzorka iz redova korisnika Službe polivalentne patronažne službe koja meri krvni pritisak po mesnim zajednicama. Ljudi su, kaže on, sa zadovoljstvom učestvovali u ovom istraživanju, pokazujući neskriveno zadovoljstvo što se neko interesuje za njih i njihov život. Sama ta činjenica pokazuje da su mnogi od njih usamljeni i da im najteže od svega im pada to što ih zaboravljaju sinovi i kćeri.
Pitanja su se odnosila na smisao života starih, njihovo slobodno vreme, zdravstveno stanje, hobi, stambeno i materijalno stanje. Pitao ih je kako žive, ko vodi brigu o njima, idu li u crkvu, da li putuju i, na kraju – šta predlažu da bi im život bio lakši, sadržajniji, aktivniji.
Osnovni zaključak je da naš čovek nije pripremljen za aktivni život u starosti. U Beogradu i još nekoliko gradova u Republici postoje univerziteti za ljude trećeg životnog doba, u pojedinim mestima postoje gerontološka savetovališta, ali u najvećem broju gradova nema ovakve posvećenosti starima.
Ispitivanje je pokazalo da 72 odsto starih Leskovčana živi u jednočlanim i dvočlanim domaćinstvima, a 28 odsto u domaćinstvima sa tri i više članova. Puni radni staž navršilo je 53 odsto penzionera, dok je 30 odsto njih radni vek okončalo zbog bolesti. Bezmalo polovina njih (48 odsto) svoje zdravstveno stanje ocenjuje kao loše. U proseku, muče ih po tri boljke, a najčešće se žale na slabljenje opšte telesne snage, promene na mišićno-koštanom sistemu, povišen krvni pritisak, srčane probleme, šećernu bolest, oboljenje prostate i na probleme sa vidom i sluhom.
Kada je reč o psihološko-socijalnim problemima, najviše ih pogađa usamljenost (37 odsto), tuga, depresija, zaboravnost. Čak 61 odsto ispitanih požalilo se na siromaštvo, a 21 odsto smatra da ih deca zapostavljaju.
Zanimljiv je i podatak o veri – što su stariji, ljudi su bliži bogu. Većina učesnika ankete (70 odsto) posvećuje se religiji. U sličnom istraživanju koje je Mitić sproveo 2002. godine taj procenat bio je upola manji – 35 odsto.
Tek svaki peti penzioner održava veze sa bivšom radnom organizacijom. Većina njih (77 odsto) po odlasku u penziju nastavlja da se iz hobija bavi dotadašnjim poslom. Tako, recimo, novinari i književnici nastavljaju da pišu, političari ne prestaju da se bave politikom, profesori drže dopunske časove, zanatlije pronalaze sebe u svom zanatu. Beležimo i sledeće aktivnosti kojima se posvećuju stari: čitanje novina, gledanje televizije, čuvanje unuka, susedska druženja, šetnje i izleti, igranje šaha, rešavanje ukrštenica, rad u radionici, pčelarstvo, čitanje beletristike. Zatim, posete izložbama i književnim večerima, sitni poslovi u kući, gajenje cveća, čuvanje ptica pevačica, čuvanje golubova i domaćih životinja, rad u voćnjaku, vinogradu i bašti...
Od predloga anketiranih izdvajamo dva najzanimljivija: da država razmotri mogućnost smeštaja starih bez porodičnog staranja u hraniteljskim porodicama i uvođenje socijalnih penzija za osobe bez sredstava za život.
Milan Momčilović
[objavljeno: 12/03/2008]
