Izvor: Politika, 28.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ideologiju je stvorila potreba
Mržnja je najintenzivnija kad njen objekt nije različit samo po kulturi, već i po biološkim odlikama – krvi, boji kože, obliku nosa – dakle, kad nije samo u pitanju druga nacija, već i druga rasa, na primer, Jevreji
Nikad u istoriji nije bilo takvog krvoprolića i razaranja kao u vreme Drugog svetskog rata. O tom vremenu napisane su mnoge knjige i ponuđene mnoge teorije. Nedovoljno je istaknuto ono najbitnije. Drugi svetski rat, kao i Prvi, bio je izraz duboke krize >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zapadne civilizacije, a ne ove ili one zemlje i ideologije. Suština te civilizacije bila je i ostala: kvantitativna paradigma razvoja, po kojoj je razvoj shvaćen kao rast, kao stalno eksponencijalno uvećanje materijalnog obilja i moći, pre svega ekonomske i političke moći.
Opet su se, kao i u prethodnom ratu, našle suprotstavljene dve grupacije, od kojih je jedna pokušavala da sačuva i ojača stečene pozicije, a druga – da sruši postojeće odnose i uspostavi svoju dominaciju nad svetom. U Drugom svetskom ratu ideologije su igrale veću ulogu nego ikad. Ali, bile su samo instrumenti. Prevratničke države bile su ekonomski slabe i svoj nedostatak sirovina i kapitala mogle su nadoknaditi jedino najvećom mogućom homogenizacijom, maksimalnom disciplinom, masovnom spremnošću za žrtvovanje i fanatičkim verovanjem u uspešnost svog projekta.
Potreba je stvorila odgovarajuću ideologiju. Takvu funkciju mogao je odigrati jedino ekstremni nacionalizam koji stvara potrebnu homogenost i potpuno podređivanje individue kolektivnom, nacionalnom interesu. Za osvajanje je potrebna mržnja, a ona se u slepom, masovnom vidu najpre i najintenzivnije javlja u mržnji prema drugoj naciji – onoj koja stoji na putu, onoj koja se može prikazati kao simbolički predstavnik sveg zla. Mržnja je najintenzivnija kad njen objekt nije različit samo po kulturi, već i po biološkim odlikama – krvi, boji kože, obliku nosa – dakle, kad nije samo u pitanju druga nacija, već i druga rasa, na primer, Jevreji. Da bi opravdala brutalno nasilje, ova ideologija projektuje određeno shvatanje o ljudskoj prirodi: čovek je u suštini zao, grabljiv, ratoboran, destruktivan. Kad ubija, osvaja i ruši, on ne krši moralne zakone već samo ispoljava svoju prirodu.
S druge strane su snage koje su zadovoljne postojećim stanjem. Da bi ga sačuvale, one stvaraju ideologiju koja racionalizuje, legitimiše to stanje i projektuje u njega nepostojeće vrednosti koje, navodno, brane postojeću slobodu, demokratiju, pravnu državu, tržišnu privredu, privatnu svojinu. Po načinu na koji su te vrednosti shvaćene, jasno je da one nisu univerzalno ljudske, već su vrednosti izolovane, sebične individue. I ovde se legitimacija postiže odgovarajućim shvatanjem ljudske prirode. Čovek je, navodno, po prirodi egoističan, sklon sticanju i gomilanju materijalnog bogatstva, potrošač, željan, pre svega, zadovoljstva i udobnosti.
Obe su ove grupacije u radikalnom antagonizmu s trećom koja preti da ih sruši iznutra, pozivom na revoluciju, ona je i nastala iz revolucija u jednom delu sveta, ali je s vremenom proizvela birokratsku državu koja teži ekspanziji, ali ne putem spoljašnjeg osvajanja nego putem postepenog apsorbovanja svoje okoline. Njena ideološka privlačnost potiče iz projekcije čoveka kao bića stvaralačkog, bića solidarnosti i socijalne pravde.
Drugi svetski rat je i počeo tako što su fašističke sile – Nemačka, Japan i Italija napale, i u periodu 1937–1941. osvojile: Čehoslovačku, Poljsku, Dansku, Norvešku, Holandiju, Belgiju, Francusku, Grčku, Jugoslaviju, Albaniju, Abisiniju, Mandžuriju, veliki deo Kine, Koreju, Vijetnam, Singapur i Indoneziju. Prekretnica rata bila je 1941. godina, kad je Nemačka iznenada napala Sovjetski Savez, a Japan SAD. Posle prvih velikih početnih uspeha, fašističke sile su trpele poraze i gubile teritorije, privredne potencijale i ljudstvo. Na kraju su morale da kapituliraju 1945. godine.
Dve najjače preostale sile, SAD i SSSR, višestruko su povećale kontrolu nad okolnim prostorima i već 1946. ušle su u dugotrajni međusobni „hladni rat”. Na kraju Drugog svetskog rata SAD su udvostručile materijalnu proizvodnju i uspele da proizvedu nuklearno oružje. Sovjetski Savez je u svom evropskom delu bio strahovito razoren i izgubio je 25 miliona ljudi, ali je razvio vojnu industriju i opremio najjaču kopnenu armiju koja je ikad postojala. Uz sve asimetričnosti, između dve supersile je uspostavljena vojna ravnoteža koja je i omogućila dug period mira, tačnije, uzajamnog straha.
Nastavak feljtona čitajte u "Politici" od ponedeljka 31. marta
[objavljeno: 29/03/2008.]
