Izvor: Kurir, 05.Sep.2010, 08:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ISPOVEST: SPONZORUŠE SMO, PA ŠTA?!
Beograd, popodne. Ulice Strahinjića Bana i Obilićev venac zakrčene su, po običaju, usred radnog vremena, gomilom nekog čudnog, sređenog, srećnog naroda. Sa vaše leve strane - montirane, nalickane, našminkane devojke i devojčice,
Beograd, popodne.
Ulice Strahinjića Bana i Obilićev venac zakrčene su, po običaju, usred radnog vremena, gomilom nekog čudnog, sređenog, srećnog naroda.
Sa vaše leve strane - montirane, nalickane, našminkane devojke >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i devojčice, starosti od 15 do 30 godina, uvučene u besne „dopičnjake“ i još besnije „megabruseve“. Pijuckaju sokić ili neki koktel na slamčicu, izazovno gledaju prolaznike (ali samo odabrane), „bacaju udicu“.
Sa vaše desne strane - momci u odelima ili trenerkama, debelih novčanika (uglavnom i debelih stomaka). Na stolovima ispred njih obično viski ili konjak, mobilni telefon vredan koliko i prosečna plata u Srbiji, svežanj ključeva sa „bipavcem“ (kad se pritisne, neki džip od dve tone u blizini se oglasi onim „bi-bip“).
Ništa neobično, beogradska svakodnevica. U zemlji u kojoj je posao luksuz, a novac se koristi isključivo za preživljavanje od prvog do prvog, ove „zverke“, muške i ženske, svaki dan provode u ovakvom bogougodnom kupac-prodavac odnosu.
Svakog dana u centralnim beogradskim ulicama otvorena je berza ženskih tela; „bolje ribe“, mlađe, lepše i „nadrkanije“ odbacuju ponude „licitatora“ sa starijim modelom džipa i mobilnog. Manje imućni „sponzori“ onda prilaze devojkama koje su u njihovoj platnoj kategoriji - koje umesto šampanjca od 50 evra piju „bejlis“, a umesto Q7 tolerišu i običan „pajero“.
„Prave ribe“ nastavljaju da čekaju, sve dok se ne pojavi „on“. Bucko sa „rejbankama“, najnovijim „androidom“ i ključevima na kojima piše AUDI prilazi...
Pogledi su govorili više od reči. Plavuša odmerava „mušteriju“, računar u njenoj glavi sklapa proračun i - klik. Poklapanje. Status ovog sponzora odgovara njenom „rejtingu“. Ona se hvata za njegove ključeve, mazi njegov mobilni, on se smeje...
Ruku pod ruku, odlaze u njegovu metalnu zver s pogonom na sva četiri točka. Zalazi sunce. Nova „ljubav“ je rođena... Ili, možda je bolje reći, sklopljen je nov ugovor o sponzorstvu.
E, ovako to izgleda na ulicama Beograda. A kako je to iz prvog lica jednine, proverile su naše novinarke. Obukle su se izazovno, pućile usne i vrckale guzama. Probale su da budu sponzoruše, na samo jedan dan. Probale su da namame sponzore, da se prodaju. Pročitajte kako su se osećale dok su to radile i jesu li uspele.
Kurirova sponzoruša br. 1
Na zahtev urednika, jedan dan bila sam sponzoruša. Previše šminke, kratka haljina i neukusno i nametljivo ponašanje odlikovali su me. Bilo je mnogo takvih devojaka na Obilićevom vencu. Samo što su one prave, a mi lažne. I, verujte mi na reč, nekako smo znale, i mi i one, da sa nama nešto „nije u redu“. Namirisale su nas da nismo „njihove“. Pa ipak, kad smo se moja koleginica i ja pojavile, izmamile smo poglede mnogih muškaraca. Sponzora. Uspeh!
E, da - učinilo mi se da nas neki ljudi gledaju pomalo čudno dok smo šetale ulicom onako nafrakane, potpuno unesene u ulogu, ali bilo je i onih koji su to prihvatili kao nešto sasvim normalno. Ko zna šta je u ljudskim glavama?
Kurirova sponzoruša br. 2
Kad su mi ponudili da glumim sponzorušu po zadatku (a i to spada u istraživačko novinarstvo), rekoh sebi: „Što da ne!“ Mislim, sve u životu treba probati. Tako se namunjim ja i sa isto tako namunjenom koleginicom zapucam u meku sponzoruša - Obilićev venac. Da se razumemo, tamo se redovno osećam neprijatno i stisnuto.
Elem, sednemo nas dve u jedan kafić. Hmmm, šta rade sponzoruše da nabace sponzora? Znam! Počnem ja da zabacujem kosom, da zavijam i odijam, da izbacujem grudi u prvi plan. A kad sam počela da prekrštam noge... E, i najiskusnije bi mi pozavidele.
Muškarci? Pa, gledaju. Ako mislite da ne gledaju, gledaju ispod oka. Ako sam ja došla sa drugaricom, u ful izdanju, u kafić, u po bela dana, pa jasno je da tražim sponzora. O, sponzori, gde ste?
Ispovest sponzoruše A. R. (22)
Ima 22 godine i za sebe kaže da je sponzoruša, pristala je da govori za Kurir samo pod uslovom da sačuvamo njen identitet.
Savremeno srpsko društvo donelo je sa sobom i novo zanimanje, a to je zvanje sponzoruše. Za ovo vam ne treba fakultet, srednja škola, pa čak ni kurs.
* Kako si odlučila da postaneš sponzoruša?
- Moji roditelji nisu mogli da mi priušte sve ono što sam želela u životu, pa sam shvatila da to mogu da postignem samo preko muškaraca. Pošto nemam nameru da radim ili da se bavim bilo čim u životu, odlučila sam da budem sa muškarcima koji imaju mnogo novca i mogu da me sponzorišu.
* Šta muškarci zahtevaju od tebe?
- Zavisi kako koji. Bila sam sa momcima koji su od mene tražili da idem sa njima na poslovna putovanja i odmore da im pravim društvo. To su oni muškarci koje sve sponzoruše vole. S druge strane, ima onih koji su zahtevali od mene razne gadosti. Na primer, da imam seksualne odnose sa njegovim prijateljima, i to sa više ljudi u isto vreme.
* Koji je najgori trenutak u tvojoj karijeri sponzoruše?
- Nikada neću zaboraviti situaciju kada sam se vraćala sa jednim momkom iz Novog Sada, gde smo izašli u provod. Zaustavio je automobil nasred autoputa i zahtevao od mene da ga oralno zadovoljim. Pošto tada nisam bila raspoložena, odbila sam to što je tražio od mene, a on je pobesneo i izbacio me iz kola. Ostala sam sama na autoputu, a napolju je bio sneg. Morala sam da se snađem i potražim prevoz do Beograda.
* Zašto si i posle toga ostala sponzoruša?
- Zato što volim da živim na visokoj nozi. Da sedim u najboljim separeima u klubovima i pijem skupa pića. Momci mi kupuju firmiranu garderobu, koju nikad ne bih mogla sebi da priuštim. Obišla sam mnoge lepe tropske destinacije, što takođe ne bih mogla sama da finansiram. Ponekad se desi da moram da stisnem zube kako bih podnela neke stvari, ali se uglavnom isplati i zadovoljna sam.
Ekipa Kurira
Kad porastem, biću sponzoruša
Grudi: „Petica“ (Može i „četvorka“, ali ispod - nikako!). Cena: od 2.600 evra.
Usne: Bezobrazno napućene i uvećane (ukoliko je majka priroda bila škrta, silikon je rešenje). Cena: po kubiku od 250 evra.
Frizura: Duga kosa, kvalitetna nadogradnja, guste šiške, po mogućstvu plave, ispod se naziru trepavice. Cena: od 1.000 evra.
Pogled: „Tužno-kučeći“ ili „arogantno-nadrkani“, u zavisnosti od karaktera i afiniteta sponzora. Cena: 0 evra - ili imaš ili nemaš!
Hod: Vrckanje, vrckanje i samo vrckanje! Cena: dva-tri iščašena članka.
Štikle: Nikako ispod 10 cm, i što skuplje! Cena: od 1.000 evra.
Garderoba: Što oskudnija i što šokantnijih dezena. Trenerka može, ako pokazuje tange dok se jezdi na motoru. Cena: od 50 evra pa naviše.
Veš: Čipka, svila, saten. Cena: 100 evra.
Detalji: Što kvalitetnije kopije kaiševa, torbi i naočara. Tako sponzor stiče uvid u omiljenu marku njegove „štićenice“, pa joj uredno obezbeđuje originalne komade. Cena: 100 evra.
Kad porastem, biću sponzor
Vrste:
Sportista: fudbaleri (damama ne smeta što su u većini slučajeva za nekoliko centimetara više od svojih pratilaca koji pikaju loptu); košarkaši; vaterpolisti
Muzičar: pevač (po mogućstvu narodne muzike, gde se tezge kreću od 1.000 evra)
Političar (Sponzoruše ne idu ispod predsednika opštine, tako da, ako ste u omladini neke stranke, neće vas ni pogledati!)
Tajkun (Galantan gospodin, sumnjivih izvora prihoda. Mnogo novca.)
Mobilni telefon
- „Aj pod“, „blekberi“, „android“ ili „ha-te-ce“ i sve varijacije na temu. Polovan nikako. Cena: od 500 evra pa naviše.
Auto
- Što nabudženiji, to bolji. Džip ili sportski auto. BMW je poželjan, „mercedes“ nikad ne izlazi iz mode, ali i „bentli“, „leksus“ i „krajsler“. Cena: od 20.000 evra.
Aleksandra Janković, psiholog
- Sponzorstvo nije nov fenomen, mislim da je u našem društvu, bogami, doživeo punoletstvo... (smeh). Tačnije, uvek je i postojao, samo smo ga mi nedavno identifikovali pod tim pojmom. On je samo pokazatelj potpunog raspada vrednosnog sistema društva. Mladi danas žive u veoma licemernom okruženju, s jedne strane im se govori: sedi, uči, budi vredan, radi, a na drugoj strani oni vide kako na jedan vrlo lak način mogu doći do velikog novca. Takvi ljudi, koji najčešće nazivamo biznismeni, obično su na ivici zakona, ali model ponašanja, koji se promoviše najviše u medijima, navodi mlade da požele da i oni na taj način „uspeju u životu“. Medijski plasman po tom pitanju je presudan jer postavlja jedan potpuno pogrešan model ponašanja i izgleda.
