Izvor: Politika, 21.Feb.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I devojčice iz Kine u Dečijem selu
U Beranovcu kod Kraljeva u 14 kuća živi 66 dece čiji roditelji nisu mogli da brinu o njima, a u kući Zajednice mladih za samostalan život priprema se 21 devojčica i dečak
Kraljevo – Skoro deceniju, u prigradskom naselju Beranovac kod Kraljeva postoji najmlađe naselje u ovom kraju. Tu živi petnaestak brojnih porodica, a u svakoj po petoro, šestoro dece. Reč je o Dečijem selu u kome su smeštena deca čiji roditelji iz mnogo razloga nisu mogli da brinu o njima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << I stižu tu, posredstvom socijalnih ustanova, dečaci i devojčice iz raznih krajeva Srbije, od roditelja raznih vera i nacija. Ima tu dece Srba, Roma, Hrvata, Bošnjaka, Slovaka, a odnedavno i dece iz Kine. Dečije nevolje bez roditeljskog staranja su slične, a u selu se trude da ne bude maćehinskog odnosa, čak ni prema onoj staroj poslovici koja kaže „da maćeha i kad svom pastorčetu daje isti komad kolača kao i svom detetu daje ga na drugačiji način“.
– Da se dete oseća baš kao u porodici, to nam je prevashodni zadatak. A, nije lako biti roditelj posebno, da tako kaže, surogat roditelja. Još je teže biti mama u dečijem selu, ne samo što i ona ovde stalno živi već je to zahtevan posao. Tu treba mnogo znanja, strpljenja, ljubavi prema deci. Pogotovo što ona ovde stižu, uglavnom, sa traumatičnim iskustvom, što imaju specifične potrebe, razvojne poteškoće, rastrzana su između biološke i ove porodice – objašnjava za „Politiku“ Vesna Mraković Jokanović, direktorka kraljevačkog Dečijeg sela.
Od nje doznajemo da trenutno u selu, u 14 kuća živi 66 dece a u kući Zajednice mladih, gde se pripremaju za osamostaljenje njih 21. U svakoj kući je dečija porodica na čelu sa mamom, zvanično nazvanim SOS mame. Svaka porodica ima svoj budžet, svaka planira život, tu se brine o školi, o vaspitanju i uspehu svakog deteta, o budžetu, o štednji, o odlasku na odmor... Stariji među tom „braćom“ i „sestrama“ učestvuju u donošenju važnih porodičnih odluka.
Nema podvajanja ni po čemu, a kamoli po rasi. Eto, u porodicu kod mame Biljane Momčilović, krajem prošle godine, stigle su dve devojčice iz Pekinga. Sedmogodišnja K. B. i njena godinu dana mlađa sestra N. B. I, nije bitno kako su njihovi roditelji, otac Srbin a majka Kineskinja, došli u situaciju da nemaju uslova za brigu o deci ali kontakt sa njima održavaju. Početne nevolje ovih devojčica još traju, jer iako su naše državljanke odrasle su u Pekingu, u sredini drugih običaja, navika i jezika.
– Deca su, ipak, jako slična, bilo da su iz Srbije ili Kine. Verujte da su mi deca, njihova braća i sestre ovde u selu, često najbolji tumači šta one žele. Svi se radujemo, naročito druga deca kada one izgovore poneku srpsku reč. A, brzo uče, znamo već koja im se hrana sviđa, šta ne vole. Znaju da koriste ovaj pribor za jelo, ali im ponekad dosadi pa, recimo, supu popiju. Razumeli smo da hoće u školu, kad su druga deca ujutro krenula sa torbama one su uspele da nam objasne da i one hoće, kako su pokazale, starija u veliku školu, a mlađa u malu. Odlučili smo da, ipak, zbog nedovoljnog znanja srpskog jezika, idu u predškolsko odeljenje. Eto, pre neki dan održale su nam i priredbu, lepo pevaju „Kaćušu“, istina malo na ruskom, malo na srpskom a ponajviše na kineskom. Dobro je što u ovoj početnoj fazi međusobno razgovaraju a mi smo našli osobu koja govori srpski i kineski kako bismo, eventualno, mogli da razrešimo neku komplikovanu situaciju. Išli smo na probu, bilo je tog razgovora, ali to nije dobro prošlo. Malo su mi se devojčice rastužile kada su čule pitanja na kineskom, pa ćemo to ponoviti kasnije ili kada bude neophodno – objašnjava nam mama Biljana.
Inače, deca u ovom selu žive do osamostaljenja, tokom minulih godina njih 106 su sad „svoji ljudi“, a dve devojke su se već udale ali nisu prekinule kontakt sa bivšom porodicom i mamama pa najmlađe selo sada ima i tri unuke.
Miroljub Dugalić
objavljeno: 22.02.2014.
