Izvor: Politika, 24.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hido, dobri duh Sandžaka
Hidajet Muratović juri svojim žutim, starim "kecom" bespućima, snima kamerom siromašne starce, pronalazi dobrotvore i pronosi dobrotu koja se negde zagubila u tranziciji
Putujući po selima Peštera, Golije i Rogozne, u potrazi za ćilimima sa sandžačkom mustrom, Hidajet Hido Muratović je otkrio izgubljene duše. "Pustinjska" visoravan na kojoj vladaju beda, sirotinja i usamljenost, to je svet Hida, dobrog duha Sandžaka. – Živimo kao kineske baterije. Tako brzo se trošimo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se više se i ne gledamo. Kakav je to život postao – kaže čovek koji je poneo titulu najplemenitijeg Jugoslovena za 2001. godinu. Nije se promenio od tada, kada se fotografisao u Beogradu, na svečanom prijemu, sa Jelisavetom Karađorđević, liderima DOS-a i Milanom Milutinovićem.
Hidov životni moto je da spaja ljude. U Pazaru je jednako prihvaćen u islamskoj verskoj zajednici i udaljenim srpskim selima, kod Rasima i Sulje, ili u berbernici u kojoj možete dobiti novi friz, bradicu i skraćene pantalone na tri četvrt.
Hiperaktivan, kao da ga pokreće džinovski akumulator, Hido juri svojim žutim, starim "kecom" bespućima, snima kamerom siromašne starice i starce, pronalazi dobrotvore i pronosi blagost i dobrotu koja se negde zagubila u ovoj tranzicionoj centrifugi, koju neko naziva svakodnevni život. Verovatno bi na nekakvom kongresu japija izgledao kao propovednik koji je upravo izašao iz vremeplova i shvatio da je zalutao u pogrešni vek.
Nedavno je sreo staricu Selimu Hodžić na pijaci u Sjenici. Pomogao joj je da podigne kuću.
– Sine, nemam para da ti platim, ali, imam oko da ti dam – rekla mu je. Dovoljna nagrada za četrdesetšestogodišnjeg trgovca ćilimima, gvožđurijom i samoukog snimatelja koji kamerom beleži tužne sudbine ostavljenih ljudi.
Kako je počeo?
Stari ćilimi su pravo bogatstvo u Istanbulu i Hido je uočio da za starim pešterskim tepisima luduju Amerikanci na Bosforu. Pošto je pre dvadesetak godina posao u fabrici obuće bio zaista loša investicija, on je odlučio da probudi uspavani novopazarski instinkt trgovca, u gradu u kome se deca od 10 ili 12 godina uče da analiziraju bilanse aktive i pasive i prave razliku između prodajne i nabavne cene. Tako su učili njega, tako on uči svog sina.
Ali, na dugim autobuskim putovanjima do Istanbula, nešto ga je teralo da stalno misli na nesrećne ljude koje je sretao po planinama.
Počeo je da ih obilazi. Nosio im je po 200 grama kafe i šećer u kockama. Zakuca na vrata, posedi sa njima sat ili dva. I sve bolesti im nestanu. Kada je dobio plaketu za plemenitog Jugoslovena, u obrazloženju je pisalo da se "nesebično brine o stotinama ostavljenih i zaboravljenih ljudi". Hido nema mira ni danas. Njegovi obilasci pretvorili su se u ličnu humanitarnu misiju. Posao sa ćilimima se proširio, stambolski vlasnici radnji su ga odlično upoznali, sazidao je pristojnu kuću i mogao je da mirno pijucka jutarnju kaficu u Kapali-čaršiji, umesto da sluša u nedogled nostalgične priče stogodišnjaka o nestalim praunucima, koji su zaboravili na svoje poreklo i sada se trkaju na pokretnim trakama Beograda, Istanbula, Sarajeva, ili negde na zapadu.
U selu Pasji Potok upoznao je Vukomira, koji živi sa dvojicom sinova, invalida. Odneo im je veš-mašinu i džak brašna, a potom snimio kamerom težak život nesrećne porodice.
Potresna ispovest oca, koji jednog od sinova nosi na rukama, a noću rasteruje vukove, naterala je čelnike novopazarske opštine da za tu porodicu iznajme stan u Pazaru. Uskoro će im u gradu podići i kuću.
Za nekoliko proteklih meseci, Hido je uspeo da prikupi oko 25.000 evra za braću Esnafa i Elvisa Kurdaševića. Oboleli su u Nemačkoj, proterani su odatle i sada u Pazaru čekaju na transplantaciju. Želja njihovih roditelja je da se braća operišu u Beogradu.
– Nemam neki logičan odgovor zašto ovo radim – kaže Hido, dok govori o svom imenjaku, Hidu Pljakiću iz okoline Tutina, koji, iako bez nogu, satima bere pečurke u šumi, kako bi ishranio svoju decu.
Hido ga je gledao kako planinari na rukama. Prikupio je oko 30.000 evra i Pljakići sada žive u pristojnom domu.
– Valjda želim da probudim gen dobročinstva u ljudima, u ovo smutno doba, kad svi jure za tim prokletim parama – kaže čovek koga nikada nećete videti u vestima. O njemu nikada neće raspravljati na samitima filantropa, niti će magazini za poznate praviti o njemu reportaže, kojima će se ohrabrivati novobogataši da otkinu nešto sitnine sa tajnih kiparskih ili švajcarskih računa i prebace ih na račune siromašnih.
Domaće i svetske fondacije ne uvršćuju ga u spiskove zvanica. On ne dobija kitnjaste pozivnice za godišnje proslave dobrotvornih i nevladinih organizacija koje promovišu humanitarni rad, multietničko i civilno društvo. Hido je samouki humanitarac, dobrotvor bez sertifikata, NVO bez budžeta, koji je davno video Džemu Hasanovića kako spava u krevetu starom vek i po, u štali u kojoj se dnevna svetlost ne vidi od paučine, i od tada nema dilemu da li je vredno putovati satima kroz vanvremenske sudbine zaboravljenih duša.
– Odem na Pešter na minus 40 i gledam dedu na motociklu kako podiže ledenu prašinu iza sebe. Gde ćeš deda, pitam ga, a on mi kaže: Ubijam dosadu, sine.
Aleksandar Apostolovski
[objavljeno: 24.06.2007.]
.jpg)
