Izvor: Politika, 08.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Heroji katastrofalnog zdravlja
O zdravlju srpske vojske, izranavljene i pritisnute raznim boleštinama, od proboja Solunskog fronta do oslobođenja Beograda, brinulo samo 172 lekara i 119 medicinara srpskog vojnog saniteta
Ako je proboj Solunskog fronta vojno čudo, još veće je čudo da ga je izvela vojska koju nijedan normalni generalštab ne bi poslao ni na relativno bezazlene mirnodopske manevre, imajući u vidu njeno zdravstveno stanje.
Ova konstatacija profesora dr Brane Dimitrijevića, izrečena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na prošlonedeljnom naučnom skupu „Srpski vojni sanitet 1917–1918”, na neki način odslikava osnovni ton, ilustruje ključno pitanje s kojim su se suočili učesnici ovog skupa. U referatima i raspravi izneto je sijaset pouzdano utvrđenih a malo poznatih činjenica, koje nas još upečatljivije uveravaju u gotovo nestvarni podvig srpske vojske tokom proboja Solunskog fronta 15/16. septembra 1918. godine i njenog daljeg borbenog napredovanja. Sve se odvijalo u furioznom tempu, što je i omogućilo da posle tačno 45 dana od početka proboja fronta, 1. novembra, bude oslobođen Beograd.
Kada je Bugarska pred tim silovitim naletom srpske vojske kapitulirala već 29. septembra, nemački car Viljem II u jednom telegramu nije mogao da skrije svoj bes: ,,62.000 Srba odlučilo je ishod rata. Sramota!”
Posle samo mesec i po dana, 11. novembra, kapitulirala je i Nemačka.
Tokom tih ratnih operacija, od proboja Solunskog fronta do kapitulacije Nemačke, iz stroja srpske vojske izbačeno je 42.753 boraca, od toga 9.303 poginula i umrla, što je činilo oko 22 odsto njenog ukupnog sastava.
Pre odlučnog naleta kojim je povraćena sloboda, u srpskoj vojsci je bilo samo 172 lekara, a uz njih i 119 medicinara.
Uprkos tome, srpske sanitetske jedinice, oblikovane prema francuskoj doktrini za alpske trupe, „bez većih problema izvršavale su poverene dužnosti”, konstatovao je dr Aleksandar Nedok, jedan od najboljih znalaca srpskog ratnog saniteta. Zahvaljujući njegovom neposrednom zalaganju proteklih godina organizovano je nekoliko naučnih skupova sličnog karaktera, tako da je ovogodišnjom raspravom zaokružena generalna slika o srpskom ratnom sanitetu, od Prvog balkanskog do kraja Prvog svetskog rata.
Šačica lekara i medicinskog osoblja na Solunskom frontu herojski se borila da zbrine ranjene borce, da umanji posledice raznih bolesti, posebno malarije, ali se suočila i s teško premostivim teškoćama zbog silovitog naleta 27.000 pešadinaca srpske vojske. Oni su dnevno, pod borbom, prelazili od 10 do 15 kilometara, na terenima nadmorske visine od 1.000 i više metara, ostavljajući daleko za sobom delove svojih sanitetskih jedinica neophodne za prihvat i lečenje ranjenika i bolesnika.
Transportna sredstva bila su van upotrebe jer su komunikacije i zemljište bili razoreni teškim bombardovanjem na početku ofanzive, što je samo dodatno otežavalo rad vojnog saniteta i snabdevanja boraca. Četiri vrhunske srpske hirurške bolnice ostale su prikovane na polaznim pozicijama, tri u Bitolju i jedna u Solunu. Kako se front „udaljavao”, ostajale su bez posla.
„Epidemija gripa razbesnela se za kratko vreme, prouzrokujući znatne teškoće u radu francuskih i srpskih sanitetskih jedinica”, podsetio je dr Nedok, ali srpski vojnici, iako „iscrpljeni brzim nadiranjem, nedovoljno hranjeni, desetkovani gripom koji je buktao i borbenim gubicima koji su se gomilali, ničim se nisu mogli zadržati”.
Pogled iz ugla specijalističkih službi još uverljivije potvrđuje koliko je stanje zdravlja srpskih vojnika bilo u nesrazmeri s njihovim herojskim delom oslobođenja.
„Zastrašujuće stanje oralnog zdravlja kod srpskih vojnika i oficira” dr Brana Dimitrijević je ilustrovao podatkom da je na uzorku od 658 ljudi, u jednom brdskom divizionu, njih 570 (blizu 90 odsto) bilo sa kvarnim zubima (sa više od 20 kvarnih zuba čak 27 odsto). I zbog toga, ali pre svega zbog posledica ranjavanja, u zubnoj stanici u Vodeni, osnovanoj novcem Ledi Tebet 1. januara 1917, tokom dvogodišnjeg rada zbrinuto je čak 17.900 bolesnika.
Na drugoj strani, srpska vojska je već od 1914. godine imala posebno „Odeljenje za izlomljene i povređene vilice” pod rukovođenjem dr Atanasija Pulja. On je razvio metodu „balkanske klackalice”, posebne naprave kojom se tegom, preko kotura, izvlači, zapravo vraća na svoje mesto unazad utisnuta a prelomljena gornja vilica.
Profesor Dimitrijević izneo je svedočenje iz 1973, kada je u bolnici „Kraljica Marija” u predgrađu Londona video jedan slučaj lečen tom metodom. Njegov kolega, dr Norman Rou, kasnije član Kraljevskog udruženja hirurga, bio je nemalo iznenađen kada je čuo potanko objašnjenje gde je i kada ta metoda „balkanske klackalice” nastala.
Ležeći u rovovima od 1916. do proboja Solunskog fronta, srpski vojnici su bili „ipak iznureni, jer su bili izloženi neprekidnim i duševnim i fizičkim naporima i potresima, a raslabljeni tifusima preležanim u Srbiji i pri povlačenju, smlaćeni skorbutom, malarijom i dengom na frontu”, zabeležio je u svom dnevniku otac srpske ratne hirurgije Mihailo – Mika Petrović.
Usled toga, kod vojnika se javila hemerapolija (kokošije slepilo) „ne u jednom, ne u deset i sto, no u hiljadama slučajeva”. Mnogi od tih bolesnih vojnika su na noćnim stražama bili bukvalno slepi pa su dospeli i na sud. U legendarnu Prvu hiruršku bolnicu Vrhovne komande u Dragomancima (danas Apsalos) stigao je, međutim, dr Đorđe Nešić, očni lekar. „Jedino njemu i nikom drugom ima da zablagodare hiljade srpskih vojnika sa hemerolopijom, i sa drugim akutnim promenama" te su spašeni da ne oslepe" vraćeni i vojsci i svojima zdravi”, zapisao je Petrović u svom dnevniku.
Na njegove reči je u svom referatu podsetio dr Brana Dimitrijević, dajući putokaz u traganju za odgovorom na pitanje kako je ta i takva vojska, uprkos katastrofalnom zdravstvenom stanju, mogla da se herojski izbori za slobodu otadžbine.
Slobodan Kljakić
[objavljeno: 09/11/2008]
.jpg)
