Izvor: Danas, 22.Apr.2015, 11:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hedonistička groznica i želja
U Jevanđelju po Mateju tvrdi se da ukoliko imamo vere koliko zrno gorušičino, možemo i planinu naterati da se pomakne. Štaviše, hrišćanstvo doslovno obećava da je sve moguće onom ko veruje!
U savremeno doba, sa smrću boga, veru je zamenila želja. U hedonističkoj, potrošačkoj groznici želja je postala sve! Stoga se apel više ne upućuje nevernim Tomama i drugim sumnjalima, već apatičnim individuama koje ništa ne žele, ili bar to ne čine dovoljno zdušno. Naime, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << današnjica navodno pati od pomanjkanja iskrene želje, pa nam se otud dobre stvari retko i dešavaju. Ovo trabunjanje je Paulo Koeljo jezgrovito izrazio u delcetu "Alhemičar" rečima da ako nešto dovoljno jako želiš, celi svemir se uroti da ti pomogne da to ostvariš. Dakle, i u naše sekularno vreme tvrdoglavo opstaje magijski egocentrizam, mišljenje da je naše ja, naša volja, unutrašnje skopčana sa tajanstvenim silama objektivne stvarnosti, s tim da je animistički princip preinačen utoliko što se planine više ne odazivaju na našu veru, već na želju, a želja se tu dakako svodi na ostvarenje životnog principa "u se, na se i poda se".
Ideja bezrezervne, apsolutne vere duhovno je ipak plodna, ona govori o našoj spremnosti da se predamo nečemu većem od nas (makar to bila samo veća glupost od naše sopstvene), o spremnosti da se prevaziđu ograničenja razuma, uopšte ega, nabildovanog danas tolikim željama. Međutim, stajalište da je potrebno da naprosto dovoljno jako nešto želimo, pa da nam se to i ostvari - takozvani zakon privlačnosti - svodi se na puku infantiliju, na magijsku egomaniju na tragu fantaziranja.
Sve može, jer je takozvani zakon privlačnosti moralno slep. Drugi ljudi su, dakle, tek sredstvo, obični instrumenti u službi naše megalomanske želje. U toj obeznanjujućoj infantilnoj egomaniji postojimo samo mi, naša hipertrofirana želja - treba samo svojski da želimo, i vasiona će se već postarati, pri čemu nema ni pomena o tome da će se vasiona postarati potom i da završimo iza rešetaka ili da nas snađe kakva druga pravična kazna. Mefisto s kojim sklapamo dil očito je neka budaletina, budući da nudi sve, a zauzvrat ne potražuje ništa.
Naravno, ako nedovoljno verujemo i želimo, ako nas opsedaju sumnje i apatija, teško da u svojim nastojanjima možemo briljirati. Ogromna je, ipak, razlika - taman koliko i između normalnosti i ludila - silesije psiholoških škola pozitivnog mišljenja, lajf koučinga i drugih pomodnih tričarija, sa jedne strane, i uobraženja da pojave u stvarnosti izvan nas zavise od naše moći pozitivnog mišljenja, sa druge. Izneta postavka je zapravo ne samo sumanuta, već i moralno čudovišna, s obzirom da posredno prigovara nesrećnicima svih vremena i prostora da naprosto nisu dovoljno snažno želeli sreću, pa im se ona nije ni osmehnula. Štaviše, ludilo se tu ne zaustavlja, pa životni treneri i drugi stručnjaci za pseudopsihologiju neretko sugerišu da podsvesno zapravo priželjkujemo sve ono što nam se dešava - što, opet, može važiti za pojave u našoj subjektivnoj stvarnosti.
