Izvor: Danas, 07.Maj.2015, 10:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Harizma razuma Vojina Milića
Ako na početku kažem da je an ženeral u eri neoliberalne digitalne reklame prosečnog i u inflaciji nagrada, stid zbog dobrog glasa otmen, onda odmah moram i dodati da postoje i nagrade koje samo kao izuzetak potvrđuju gornje pravilo. Nagrada Srpskog sociološkog društva nije samo ocena stručne valjanosti knjige, nego je ova koju primam za knjigu koju sam pisao poslednje četiri godine izuzetak i zbog imena koje nosi.
U svom vremenu Vojin Milić (1922 - 1996) je bio najobrazovaniji >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << jugoslovenski sociolog. Ova ocena se ne odnosi samo na kvantitativni opseg njegovog znanja. Naime, Milić to nije bio samo kao univerzitetski enciklopedijski sveznadar i kao sociološki erudita koji je u Jugoslaviji utemeljio nekoliko socioloških disciplina. Bio je obrazovan u jednom drugom smislu. U onom u kom možda i ne treba mnogo znati, zato što nije mudro mnogo znati. Mudrost, ničeovski gledano, postavlja granice i samom saznanju, pa je otuda naročito u sociologiji važnije od držanja u glavi mnoštva podataka imati istančan kriterij i pouzdano razdvajati trajno od efemernog, skrivene procese od banalnog, upadljivog bljeska događaja. To je Milićeva sociološka mudrost višeg reda, koju je širio i tako što je lišen konvencionalne kolegijalnosti merio i druge istim strogim kriterijima koje je sebi nametao.
Pa ipak, uprkos nagradi koja nosi njegovo ime, Vojin Milić je potisnut iz sociološkog pamćenja regiona. Ne samo otuda što mu još uvek nisu štampana izabrana dela nego i zato što je sa raspadom socijalizma i Jugoslavije izmenjena uloga sociologije. Izmenili su se preko noći i sociolozi. Sociologija je od kritičke postala bezopasna komercijalna nauka umrežena u razne projekte koji joj diktiraju i hipoteze i zaključke. Pri tome su sociolozi masovno menjali opredeljenja, nastojeći da se sa novim simboličkim kapitalom nametnu i kao brendovi struke. Jednako mislim na sociologe nove nacionalne oslobodioce i na sociologe novokonstruisane žrtve. I u sociologiju su kao i u druge društvene nauke u regionu prodrli novi oslobodioci od marksizma i kosmopolitizma. Na drugoj strani su sociolozi koji ne manje ljubomorno neguju monopol na simbolički kapital najvećih žrtava jednopartijskog socijalizma. Uz ove dve struje, prisutna je i treća, tržišna, kojoj nikakav simbolički kapital nije potreban.
Pominjem savremeno stanje domaće sociologije da bih u odnosu na njega upadljivije markirao etiku naučnog poziva Vojina Milića. NJegova naučna aktivnost bila je oposredovana složenijim idejnopolitičkim opredeljenjem od pomenutih verzija. Opredeljenje mu nije bilo statično nego je stalno promišljano, ali u osnovi postojano. U kom smislu? Manje je važno to što je sve do smrti 1996. godine ostao marksist van partije i Jugosloven, i to što je o svojim ranijim sukobima sa jednopartijskim režimom nenametljivo ćutao. Iako nije bio blizak nijednoj vlasti, socijalizam i Jugoslavija su bile one autentične strukture u senci koje su osiguravale njegov naučni autoritet. Ali te iste zaštitne strukture Milić je, u duhu pomalo tvrdog akademizma, držao na distanci. Odbijao je počasti, privilegije, publicitet i jubilarna slavlja, a pred kraj života i kandidaturu za SANU. Nagrada koja danas nosi njegovo ime nije signatura disidenta Milića, nego profesora koji nije bio legionar trenutka. To nije ostalo nezapaženo. Uprkos temeljnoj neprilagođenosti podjednako jednopartijskoj i poslesocijalističkoj pluralističkoj neoliberalnoj, ipak je ostao u domaćoj sociologiji zapamćen po nesvakodnevnoj načelnosti i visokim naučnim standardima koje je malo ko mogao ispuniti. Tu i sebe ubrajam, iako mi je mentorska ruka Vojina Milića pomogla da mnoge vlastite neverice pretvorim u metodski organizovane sumnje. Knjiga "Tanatopolitika", koja je pred vama, sledi profesorovu sumnju u onostrano i u silazak i učinak blagotvornog ognja i sociološki postavlja staro Brehtovo pitanje da li je veći skandal srušiti crkvu ili sazidati crkvu.
Naravno da su to teme koje odbijaju da se svide hegemonoj kulturi zorli konverzija, gde je i marksiziranje i demarksiziranje bilo jednako utilitarno, onoj kulturi čija su signatura akademici koji su primali sedmojulske, a zatim ravnogorske nagrade. Sociološko udruženje se izdiglo iznad ovoga trenda tranzicije uma, kada je pre tri godine imenovalo nagradu koju primam i kada je velikom većinom glasova prepoznalo nekonformističku harizmu razuma Vojina Milića. A to što udruženje danas povezuje moje ime sa imenom Vojina Milića možda jeste i prolazna nesmotrenost njegovog žirija.
*Autor je profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a tekst je reč na dodeli nagrade "Vojin Milić" Srpskog sociološkog društva za "Tanatopolitiku", najbolju sociološku knjigu u 2014. godini na Filozofskom fakultetu u Nišu
