Izvor: Politika, 05.Sep.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Halva za banku, hrt za džaba.
Ležali smo po ceo dan u prokislim šatorima, pušili neku neprevrelu škiju i neprestano lupali glavu šta ćemo jesti
(2)
U Lješu osiromašismo potpuno, niko nam nije hteo pozajmiti ni prebijene pare. Dok u varoši nismo ugledali dućane s robom, nismo, čini mi se, ni bili toliko željni, ali kako šetajući shvatismo da se po visokim cenama ovde može štošta kupiti, otvore se u nas veći apetiti.
Prođoše tako tri dana, a da ne uspesmo da nađemo ni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << paricu. Ležali smo po ceo dan u prokislim šatorima, pušili neku neprevrelu škiju i neprestano lupali glavu šta ćemo.
Četvrtoga dana osmehnu nam se sreća i na jedvite jade od druga iz druge komande uzajmismo jednu banku.
Pade nekoliko predloga kako da je utrošimo, a Mišin, koji je želeo da s njom okuša sreću na kartama jer je toga momenta imao „špurijus”, odmah bez pogovora odbismo. Na kraju bi rešeno da ga pošaljemo da za nju kupi hleba. Otišao je u Lješ brzo, pun nade, a vratio se još brže, veoma razočaran. Sve je bilo preskupo, ono malo što je izneto na prodaju po visokoj ceni kupuju izbeglice, strane misije i vojne komande.
Nastavismo, tako, da se premišljamo šta da nabavimo za našu banku.
– A što, bato – upita me Miša – ti jednom ne okušaš sreću? Možda doneseš nešto!
Iako sam bio slab trgovac, za ljubav društva ga poslušah, te prođoh kao i on. Za banku se toga dana zaista nije moglo pazariti išta što bi četiri stomaka bar donekle zadovoljilo. Stoga mu je vratih i uputih ga da ode i sam kupuje, jer je veštiji u trgovini. Onako razočaran, napomenuh mu da pristajem na sve šta bude izabrao.
Ne potraja dugo i eto ti Miše! Vraća se iz Lješa, nosi jedan beli paketić u rukama, baca ga uvis i dočekuje u ruku. Za banku je kupio halvu, koju bratski podelismo na četiri jednaka zalogaja. Bili smo i sa tim zadovoljni.
Međutim, nije se vratio sam. Skinuo je kaiš kojim se opasivao i na njemu je vezanog doveo jednog belog hrta. Pas je bio vrlo lep, ali mnogo izgladneo. Odmah je počeo da nam se umiljava, nadajući se, jadan, da će dobiti šta za jelo. Miša nam na brzu ruku ispriča kako ga je našao, da je to ker od rase koji predstavlja veliku vrednost, da ćemo ga nakratko pričuvati i prodati za dobre pare.
Naravno da sam mu se smejao, jer nisam mogao da shvatim kome će u ovoj nevolji biti do kupovine psa, ali kako nije postojala nikakva bojazan da će nam smetati, primismo ga u društvo kao petog člana.
Pogutasmo mi, tako, svoje deliće halve, pomazismo ga i polegasmo pod šator, svako u svojim mislima, kad naš novi drug, videvši da neće ništa dobiti, poče strahovito da zavija. Diže se čitava uzbuna, počeše da protestuju i vojnici i komandir zahtevajući da ga uklonimo iz logora, na šta se Miša napravi lud.
Pozva nas, ubrzo, i komandant bataljona. Osmotri i pomilova kuče, kaza da njegovo urlikanje smeta a nas posavetova da ga pustimo, jer ga treba hraniti a hrane nemamo ni za sebe. Na ovo mu Miša obeća da toga više neće biti, da će ga kako ume utišati i skloniti, pa se nekako stišaše nezadovoljnici oko nas. Da ne bi zavijao, uzesmo da ga šetamo po logoru, tražeći uzalud mrvicu hleba ili kakvu kost da se bar malo zanima.
Od ovog ne prođe ni dva sata, kad nam se odjednom pred šatorom stvori nekakav konjički poručnik. Bio je obučen kao da je došao sa korzoa iz Knjaz Mihailove ulice. Imao je crvene ispeglane čakšire, novu plavu bluzu sa zlatnom medaljom, lakovane čizme, sjajne mamuze, korbač u rukama i uz njega je samo nedostajao jedan lep ker od rase, baš kao što je bio ovaj naš. Čim nam priđe, zapita:
– Čiji je ovaj pas?
– Moj – reče Miša.
– Da mi ga prodaš? – pređe g. poručnik odmah na stvar.
– Neću, nije mi za prodaju – odgovori mu naš prodavac nemarno.
– Zar ne vidiš, prikane, da će ti crći od gladi?
– Kad nije do sada, neće ni od sada! – poče Miša da odbija ovako sjajnu mušteriju.
Zagledam ja kupca i vidim da bi pošto-poto hteo da pazari. Pade mi na um da je sigurno postavljen uz neku stranu misiju gde, može biti, ima i dama, pa ako je još kakva zgodna misionarka pred njim izjavila da voli pse ili mu čak pričala o svome ljubimcu od koga se zbog rata morala rastati, onda je bilo razumljivo njegovo uporstvo da ga kupi. Nije mi bilo samo jasno zašto se naš prodavac pod ovakvim prilikama usteže.
Milutin S. Novaković
objavljeno: 06.09.2014.
.jpg)
