Izvor: Politika, 01.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorke suze Radivojevića iz Bošnjačke mahale
Rat se surovo poigrao sa ovom porodicom čiji su preci vekovima u Kosovskoj Mitrovici
Kosovska Mitrovica – U Bošnjačkoj mahali, u Ulici Kozara na broju 3, na nekih 200 metara od Glavnog ibarskog mosta i samo nekoliko koraka od čuvenog Trga Šumadija, svoje teške dane živi četvoročlana porodica Radivojević. Tu u ulici, u svojevrsnom sokaku uz komšije Srbe, Gorance, Bošnjake, Turke, žive, reklo bi se, od danas do sutra, još neoporavljeni od tragedije koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je zapamtila i severna i južna Mitrovica. Otac Dragoš, kome je 51 godina, sin Janko (21) i ćerke Vitorka (18) i Zorka (17), još žale za Ružicom i Pavlom kojima je bilo tri i dve godine, a koji su stradali u požaru u porodičnoj kući na mestu gde je sada, na mestu gde je stara izgorela sagrađena nova „k’o pobodena” kuća. Žale Radivojevići i za suprugom i majkom Dragicom koja je od tuge za decom prerano umrla. Teško im je i jer je dvoje dece – Marija i Sonja – otišlo, jedno u Austriju a druga je u Engleskoj, koje se pokatkad jave, vele da im je dobro, ali otac Dragoš na to samo odmahuje glavom. Vreme će pokazati kako su se dve devojčice snašle tamo u belom svetu, bez igde ikoga.
– Mnogo mi je teško. Ostao sam bez Pavla i Ružice a onda i bez žene, a deca se, i pored moje muke u želje da ih što bolje odgojim, podižu sama. Ja sam u „Trepči”, kad me pozovu, primamo i onaj srpski minimalac, ponekad pojedemo nešto iz Narodne kuhinje, ali je sve to malo kad sam ja i majka i otac – kazuje prerano ostareo Dragoš, zarastao u bradu, dok mu teške suze padaju na krilo.
Oboleo je, veli, ne ide kod lekara, jedino redovno ide na groblje, tamo u Rudare gde su sahranjeni njegovi najmiliji.
U kući, koju je pre nekoliko godina sagradio Irac, Terens, iako je napolju mrzlo, kod njih samo jedan radijator radi. Šporet hladan, nezaložen, jer ono dva metra drva koje su dobili od Crvenog krsta dali su za nešto hrane. U kuhinji, koja je i gostinska soba, sede crnooke Vitorka i Zorka, ni devojke ni devojčice, siromašno obučene, isuviše lako za zimsko doba. Tu je i Janko, došao odnekud, smrznut i izgladneo. Nećkaju se, ne vole da pričaju i sve troje u pod gledaju. Sve troje završilo je samo osnovnu školu. Valjalo bi ovu decu uposliti. Vredni su i radni, ali nemaju nikoga ko bi mogao da im nađe bilo kakav posao u državnoj službi.
– Kad bih bilo gde radio, samo da imamo za hleb i mleko svakog dana. Ne bi nam više trebalo – govori Janko, stežući oko sebe pohabanu bluzu, koju mu je, kao i njegovim sestrama, neko dao.
Ova deca ne znaju za kompjuter, za rođendane, nove godine. Njima niko ne donosi poklone ali uglas govore da im je Marija pre neki dan poslala 100 evra.
– I mi ćemo kad Marije – kazuju uglas dve devojčice dok Dragoš samo nemo odmahuje glavom. Veli da neće dozvoliti da mu i njih dve odvede „neko” kao i dve starije ćerke.
Preživela je ova porodica sve ratne i poratne strahote, ovde u Bošnjačkoj mahali gde su se ukrštali Srbi i Albanci, Kfor i policija Unmika i gde, hteli ne hteli, prolaze svi oni koje kroz Bošnjačku stižu do centra grada.
– Kuća nam nije ograđena. Sa strahom ostavljam decu noću kad radim u trećoj smeni jer ovde na prozor može da udari i neko s namerom i neko bez nje, pa čak i mačka može da ih prepadne. Molio bih ljude da mi pomognu, da ogradim kuću, da i imamo dvorište – govori Dragoš i usput priča kako je nekada ovo bila kuća i dvorište za primer. Došao je u kuću poznatog trgovca čika Steve Jevremovića, oženio njegovu unuku Dragicu, iako mu je roditeljska kuća isto tu u Mitrovici, dole dublje u mahali.
Ovo je jedina kuća bez ograde i kapije u Mitrovici, jer posle rata, ako ništa drugo, bar su domaćini tarabe napravili. Tek toliko da uveče zaključaju dvorišna vrata koja se u Bošnjačkoj s prvim mrakom zatvaraju. Govori ova porodica da ih strah ne napušta nikada ali trude se da žive kao i svi ostali, zahvaljujući komšiluku koji ih pomaže.
Nekada, pričaju starosedeoci ovde u ovoj ulici, u Kozari, da je dvorište trgovca Steve i žene mu Čehinje Olge bilo jedno od najlepših u Mitrovici. Mirisao je turski karanfil, gospođe su dolazile s jeseni da traže list rozetle, kako bi im bolje mirisalo slatko od šljiva. Mirisalo je dvorište i na tek probeharao jorgovan i bagrem. Sada tu miriše na barut, a kroz dvorište prolaze i zalaze neki nepoznati ljudi, od kojih samo Bog čuva siromašne Radivojeviće.
Biljana Radomirović
[objavljeno: 02/02/2009]
