Izvor: Politika, 11.Dec.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gomila mračnih sova
Pravi smisao Vukove reforme, tvrdio je Meša Selimović, iskrivljivali su sami vukovci koji su jednu živu i životnu ideju pretvorili u dogmu
Ove godine srpska kultura slavi više značajnih godišnjica. Da pomenemo samo neke – sto godina od rođenja Meše Selimovića i Skendera Kulenovića i dve stotine godina od „rođenja“ jedne za srpsku pismenost vrlo značajne knjige „Salo debeloga jera libo (ili) azbukoprotres“ Save Mrkalja. Svaki od ove trojice autora dao je i, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nevelik po obimu ali velik po značaju, doprinos negovanju, razvoju ili proučavanju srpskog književnog jezika.
Meša Selimović je 1967. godine objavio u Matici srpskoj studiju „Za i protiv Vuka“ – smelu, originalnu, sasvim drugačiju od svega što se u to vreme, a mahom i ranije moglo čuti kod nas o Vuku i njegovom radu na reformi srpskog književnog jezika i pravopisa. Podstaknut činjenicom da se u literaturi uglavnom može pročitati samo ono što su pisali Vuk i njegovi istomišljenici, a ne i ono što su o Vuku govorili njegovi protivnici, Selimović se zagledao i u onu drugu, Vuku suprotstavljenu stranu i došao do zaključka koji bi se mogao sažeti u njegovu rečenicu „Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogih“. Ovaj Selimovićev stav uklopiće se u ono do čega će studioznim proučavanjem doći lingvisti novosadske škole na čelu sa Aleksandrom Mladenovićem – do postojanja kontinuiteta u razvoju savremenog srpskog književnog jezika, čiji je deo i sam Vuk.
Mada ideja o književnom jeziku na narodnoj osnovi i pisanje na svojevrsnom narodnom jeziku, danas to znamo, postoje i pre Vuka, on, piše Selimović, „ne priznaje ništa od ranije, negira sve do temelja“. Svojim neistomišljenicima se ne suprotstavlja naučnim argumentima već „žestinom, surovim nipodaštavanjem!“. Vuk hoće da osigura pobedu književnog jezika za koji se zalagao i zato nemilosrdno udara po onima koji drugačije misle. „Vukova teška reč dugo je živela, i nikako da izgubi snagu i danas.“ Selimović želi da razbije uvreženo mišljenje da su Vukovi protivnici „gomila mračnih sova, trutova, notornih glupaka, koje Vuk rasteruje lako kao u igri“. On argumentovano, obavešteno, bez jednostranosti i pojednostavljivanja, ali i kritički piše o Mušickom, Vidakoviću, Hadžiću, Stejiću, naročito pohvalno o Dositeju, manje pohvalno o Tekeliji, ali uz priznanje da je jedan od najprosvećenijih ljudi svoga doba i čuveni dobrotvor. „Ne, Vukovi protivnici nisu bili neznalice ni diletanti, ni idioti, već učeni i sposobni ljudi“.
Selimoviću su bliski i neki stavovi Vukovih oponenata, kao što je, npr., onaj o potrebi srednjeg stila u književnom jeziku. Jezik seljaka je „živ i svež, miriše na njivu, na planinski vetar, krv, znoj, prkos, na široke prostore života, sa svim što je u njemu dobro i zlo, lepo i ružno“, ali je „tvrd, otporan, nesalomljiv, nepodoban za spiritualnost ... nepogodan za izražavanje viših i složenijih misli“. Selimović opravdano primećuje da ovaj jezik nije bio dovoljan ni savremenicima Vukovim, čak ni Branku, pa ni samom Vuku. Zato je i on posezao za rečima iz crkvenoslovenskog fonda, u početku, doduše, prećutno, hvaleći čist narodni jezik, ali kasnije otvoreno. Razlika između njega i njegovih oponenata (o čemu ne piše Selimović, ali se u nauci zna) samo je u tome što je Vuk crkvenoslovenske reči „posrbljavao“, preoblikovao u duhu narodnog jezika, a njegovi protivnici ih uzimali u neprilagođenom vidu.
S naročitim simpatijama Selimović govori o Savi Mrkalju, čije je delo doskora bilo potpuno skrajnuto na margine istorije, a koji je zapravo prvi moderni reformator srpske ćirilice. On se zalagao za narodni jezik, za fonološki pravopis, za Adelungov princip „Piši kao što govoriš“. Od njega je Vuk nasledio „manje-više dovršen sistem ortografije“, kaže Selimović.
Biranim rečima Selimović govori o jednom od najznačajnih saradnika Vukovih Jerneju Kopitaru, ali smatra opravdanim stav Ljube Stojanovića „da je Kopitareva namera bila da uvođenjem narodnog jezika i zamenom crkvenoslovenskog i slavjanskog odvoji Srbe od Rusa i tako stvori uslove za ostvarenje svoje austro-slovenske politike (u istom cilju dvorska kancelarija je, još od vremena Marije Terezije, forsirala uvođenje prostonarodnog jezika)“. Ovo mišljenje danas nije usamljeno. Ipak, Selimović veruje da je Vuk svoje delo stvarao „za slobodni život svoga naroda, a ne za život pod austrougarskom dominacijom“.
Kritikujući u mnogome Vuka, dajući njegovim protivnicima visoko mesto u srpskoj kulturi, govoreći s izvesnim žaljenjem o drugim mogućim putevima kojima smo mogli poći, Selimović staje u odbranu duha Vukove reforme. Smatra da Vuk nije kanonizovao nikakav pravac u književnosti, nije normirao jezik zatvorivši ga u nenarušive sheme. Gradeći književni jezik na narodnoj osnovi, ali vremenom ga sve više bogateći iz crkvenoslovenskog jezika (internacionalne reči i turcizme nikad nije ni dirao) došao je do svojevrsnog srednjeg stila, koji je pogodan za izražavanje „umozritelnih misli“, kako bi rekao Mušicki. Pravi smisao Vukove reforme, kaže Selimović, iskrivljivali su sami vukovci koji su jednu živu i životnu ideju pretvorili u dogmu.
Rada Stijović
objavljeno: 12/12/2010
