Izvor: Politika, 30.Avg.2009, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gluma kao karta za povratak u društvo
Predstava, za koju su osuđenici sami napravili maske i scenografiju i odabrali muziku, prvi i za sada jedini put biće izvedena 4. septembra u Beogradu
Pinokio je lutak od borovine koji gaji žarku želju da postane dečak od krvi i mesa. Jedini uslov koji mora da ispuni jeste da bude dobar i poslušan. Ali, veče pre nego što mu dobra vila usliši molbu, Pinokio sreće nevaljalog Mršavka. Kako ne može da kaže „ne” lošim izazovima, pristaje na Mršavkov predlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da mu se pridruži u crnoj kočiji, koja vozi mnogo dečaka u Dembeliju, mesto gde nema rada, briga, razmišljanja i naredbi. Srećno i spremno, i Pinokio kreće na taj put, upadajući iz nevolje u nevolju. Svi dečaci, pa i on, postaju magarci. Jedino se Pinokio, posle mnogo peripetija, spasava.
Ovo je deo klasičnog romana Italijana Karla Kolodija, koje su osuđenici na lečenju od bolesti zavisnosti u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu identifikovali sa situacijom prvog uzimanja heroina. Već nekoliko meseci, oni sa rediteljkom Aleksandrom Jelić, koja tri i po godine vodi dramske radionice u ovoj ustanovi, spremaju novo čitanje poznate priče – žestoko, razorno, urbano, zavisničko. Zatvorski „Pinokio 4-0-D” (što je oznaka prijemnog odeljenja u bolnici), u izvođenju „Čarobnjaka iz O.Z.-a”, priča je o narkomanima i dilerima, policajcima i kriminalcima, nesrećnim roditeljima i još nesrećnijoj deci, kaže Aleksandra Jelić. Predstava, za koju su glumci sami napravili maske i scenografiju i odabrali muziku, prvi i za sada jedini put biće izvedena 4. septembra, na daskama ustanove kulture „Vuk Karadžić” na beogradskoj Zvezdari.
– Opisana scena bliska je želji ljudi koji probaju drogu da se time dokažu i budu prihvaćeni u društvu. Od njih se to očekuje kako bi bili deo tima. Tako najčešće počinje začarani krug zavisnosti. Prema mom iskustvu, svaka druga srpska porodica ima neke veze sa kandžama droge – objašnjava Aleksandra Jelić (36), koja je 2004. osnovala nevladinu organizaciju „ApsArt”, sa idejom da počne da se bavi pozorištem u zatvoru.
Dozvolu Ministarstva pravde dobila je dve godine kasnije, a ključnu ulogu u tome odigrali su Helsinški odbor za ljudska prava i upravnik specijalne zatvorske bolnice, dr Miodrag Anđelković, koji je shvatio terapeutski potencijal primenjenog pozorišta. Ono podrazumeva teatar na bilo kom mestu, sa običnim, za glumu neškolovanim ljudima u najrazličitijim kontekstima, teatar jednako živ, istinit i uzbudljiv kao i onaj zvanični.
– Ovaj pravac idealan je za stvaranje čvršćih veza među ljudima. Efikasno je sredstvo samospoznaje, ostvarivanja dijaloga sa društvenom zajednicom, okidač za razumevanje šta se to drugom biću dešava – kaže Jelićeva.
Prema njenim rečima, ljudi sa kojima radi uglavnom ne veruju u sebe, jer ni drugi u njih nikada nisu verovali. Iako Aleksandra ne opravdava zlodela koja su počinili, ističe da oni nisu imali šansu za život, ljubav, istinu, slobodu i stvaranje.
– Ipak, verujem da je svaki čovek sposoban da se menja. Kada vide da od njih ne odustajem, mic po mic skidaju tu masku i počinju da veruju da su sposobni i za druge uloge osim uloge opasnih momaka sa ulice i narkomana. Nije ih lako oduševiti, jer su često apatični i depresivni. Neki su prvi put u životu osetili zadovoljstvo, a da to nije bilo u vezi sa drogom. Igra i drama su u njima pokrenule duboko zakopanu životnu radost. Na početku upoznam slomljenog, mrzovoljnog i uplašenog momka. Posle nekoliko meseci on stekne čvrste stavove, počne da stvara, govori ono što misli i veruje da može bolje – kaže Aleksandra. „Osećam opuštenost, korisnost, zadovoljstvo, privrženost, pripadnost”, rekao joj je nedavno jedan momak.
A jedan štićenik bolničkog „bloka bez droge”, inspirisan radionicama, pre godinu dana upisao se na Višu turističku školu. Iz zatvora je dao sve ispite prve godine! Tri godine nije imao recidiv.
Aleksandra Jelić je sa nekim bivšim saradnicima ostala u kontaktu. Snalaze se loše na slobodi. Niko se ne usuđuje da im poveri posao. Komšije ih izbegavaju. Na sebi nose preteški žig društva.
– Zato ću pokušati da ih angažujem u svojim radionicama, jer su prošli kroz isto. Neki bi voleli da osnuju sopstvenu glumačku trupu ili klub za okupljanje. A neki su toliko talentovani da je šteta što ne studiraju glumu – kaže naša sagovornica, koja radi na formiranju edukativnog centra, kako ne bi ostala jedina u Srbiji koja se bavi primenjenim teatrom u zatvoru.
Jedan od planova, koji za sada ne nailazi na finansijsko razumevanje nadležnih, jeste radionica za, kako kaže, najmarginalizovanije od marginalizovanih – vojne invalide iz ratova devedesetih. Nagrade nisu izostale za rad „ApsArta”. Organizacija je u junu dobila priznanje za društvene integracije Erste fondacije u iznosu od 10.000 evra.
Tereza Bojković
[objavljeno: 31/08/2009]
