Izvor: Politika, 12.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glavobolja zbog genitiva
Na Univerzitetu u Notingemu na odseku za srpski jezik trenutno studira 25 akademaca. Neki da bi lakše razumeli odnose u Evropi, drugi da bi doktorirali na temu o bosanskoj krizi, a treći da bi došli u Beograd da žive i rade
Kad Britanci uče srpski jezik to već zvuči interesantno, s obzirom na to da njihov jezik, engleski, u raznim varijantama govori većina stanovnika planete. Na Univerzitetu u Notingemu, pod čijim krovom studira desetak hiljada akademaca, postoji odsek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za slavistiku na kome se uči i naš jezik. Dr Dejvid Noris je šef katedre, a njegovi saradnici su Vladislava Ribnikar, Marina Rajić-Koks, koje predaju jezik, i dr Vladimir Zorić.
– Katedra za slavistiku počela je da radi tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine i prvi profesor u Notingemu bio je Slovenac Janko Lavrin, koji je bio novinar i držao prva predavanja o ruskoj književnosti. Zato bi se moglo reći da je velika promena nastupila kada je početkom pedesetih godina prošlog veka tu došla jedna vrlo energična žena, profesorka Monika Patrič i počela da sarađuje sa Jugoslavijom, ovdašnjim ljudima, institucijama. Ona je napisala i prvi udžbenik srpskohrvatskog jezika na engleskom – objašnjava dr Noris, koji je u Notingem došao odmah posle studija u Londonu, početkom osamdesetih godina.
– Znači, tu sam već 23 godine. Odmah sam dobio radno mesto, jer stručnjaka za srpski jezik nije bilo mnogo. U Beogradu sam bio godinu dana na praksi tokom treće godine studija, stanovao sam u Domu „Lola” – kaže sadašnji šef katedre za srpski jezik. – Kako sam se opredelio za srpski jezik? Tako što sam u Londonu nastojao da na slavistici studiram ruski. Srpski mi je bio pomoćni predmet, ali posle prvog semestra uzeo sam srpski kao glavni, mada je na ruskom bilo mnogo više studenata, na srpskom jeziku smo bili samo Marina Dvorski i ja. Ona sada drži najveću knjižaru sa knjigama o istočnoj Evropi u Britaniji.
Korisno za karijeru
Ko su predavači na katedri, pitamo našeg sagovornika.
– Ima nas četvoro. Vladislava Ribnikar i Marina Rajić-Koks predaju jezik, a dr Vladimir Zorić, novi kolega, i ja ostale predmete, književnost, film, istoriju. U poslednje vreme imamo više posla, jer smo ušli u projekat sa nizom britanskih univerziteta i sada imamo poseban kurs samo za postdiplomske studije, dakle za studente koji spremaju doktorate iz drugih oblasti. Evo konkretno, sada je kod nas i student istoričar, kome je znanje srpskog jezika potrebno zbog literature, jer sprema disertaciju o bosanskoj krizi sedamdesetih godina 19. veka. Trenutno imamo 25-26 studenata koji studiraju jezik, ali je samo jedna devojka iz Beograda, iako njen otac zapravo živi u Holandiji.
Notingemski studenti srpskog jezika svrstavaju se među one koji su se opredelili za slavistiku ili studiraju svetske jezike, pa su kao dodatni odabrali i jedan manje zastupljen jezik kao što je naš. Mnogi misle da će kasnije u karijeri imati velike koristi od znanja srpskog jezika, u okviru Evropske unije, recimo. Treću grupu čine oni koji studiraju istoriju ili političke nauke i oni imaju poseban interes u vezi sa istočnom Evropom pa studiraju srpski, ruski.
U nastavi jezika se, inače, koristematerijali saInterneta, vesti, radio-snimci kao što su „Beograde, dobro jutro”, filmovi, novinskičlanci, književnii istorijski tekstovi.
– Imali smo nekoliko studenata čiji su roditelji doseljenici, uglavnom većina su Britanci. Najteži u srpskom jeziku su im padeži, zato im vreme provedeno u Srbiji tokom treće godine studiranja pomaže da savladaju te teškoće – dodaje dr Dejvid Noris, koji je doktorirao na romanima Miloša Crnjanskog i srpski govori besprekorno.
– Kad vam je supruga iz Beograda tako je to, mada, bez šale, učim srpski već 24 godine, znam ćirilicu kao i svi naši studenti, jer je to obavezno i podrazumeva se. Vladislava Ribnikar i ja smo uradili udžbenik za srpski i u njemu su od prve lekcije date i ćirilica i latinica. Trenutno pišem i knjigu o Beogradu – napominje šef katedre.
A šta kažu studenti srpskog, oni koji „troše” treću godinu ovde u Beogradu, pohađajući nastavu na Filološkom fakultetu?
Život u domu
Laura Volfs, iz Minhena, ima 21 godinu, studira političke nauke i francuski jezik, pa misli da bi sa srpskim jezikom mogla još bolje da shvati odnose i političku situaciju u Srbiji, ali i celoj Evropskoj uniji. Smeštena je u „Rifatu Burdžoviću”, nažalost u delu za strane studente, a oni nemaju previše kontakta sa domaćinima. U sobi je sa Kineskinjom koja studira ekonomiju. Iz Stratforda dolazi Kejt Holberton, 21 godinu, ali studira u Notingemu francuski i španski. Kaže da je beogradski noćni život vrlo lep, voli provod u klubovima i po splavovima. Englez Bendžamin Džeklin zvuči kao vrlo ozbiljan sagovornik, jer srpski govori vrlo dobro, dolazi iz Šefilda, dopadaju mu se Beograd, ovdašnji život, kultura, muzeji, a gužve u saobraćaju su, kaže, nalik na britanske.
– Hteo sam da studiram jezike, ali sam shvatio da je bolje da studiram nešto manje obično, da bih lakše našao posao. Posle diplomiranja vratio bih se u Srbiju da radim kao prevodilac ili nastavnik engleskog jezika – najavljuje Bendžamin.
Iz okoline Londona je i Luk Fišer, ima tek 19 godina, studira španski, nemački (i srpski pride) u Notingemu, a od ostalih se izdvaja po tome što je fan „Evrovizije”. Radi kao redaktor veb-sajta Grčke za „Evroviziju” zbog čega je bio i u Atini, pomaže i britanskim i irskim autorima sajta. Ko ima šanse da pobedi? Ne zna, Srbi nisu bez šanse, kaže.
Sajmon Alčer, 20-godišnjak, iz okoline Londona, tek šest meseci uči srpski uz istoriju. Lora Tod (20) dve godine uči srpski i, mada govori i francuski, pomalo i španski i ruski, najteži su joj naši padeži.
Fiona Mihi, iz Birmingema (20), kaže da su profesori su dobri, Vladislava joj je nekako najbliža, uz to je napisala i knjigu iz koje uče. Koji predmet još voli? Ruski, književnost, a od padeža genitiv joj zadaje najviše glavobolje. Nekako najbolji osećaj za jezik ima Poljakinja Martina Riškijevič, što je i razumljivo.
-----------------------------------------------------------
Žalosno stanje u našim školama u dijaspori
Srpski jezik se sve manje uči u dijaspori. Po nekim podacima, svega 17.000 dece i mladih pohađa časove u dopunskoj školi ili crkvenoj opštini, a za njihovo obrazovanje trenutno su angažovana 34 redovna nastavnika, ne računajući i 14 honorarnih i tri gostujuća prosvetna radnika. Da je spisak učenika i učitelja poslednjih godina „spao na tri slova” potvrđuje i podatak da je samo u Francuskoj osamdesetih godina jezik svojih roditelja i dedova u školskim klupama savladavalo oko deset hiljada đaka. Podsećajući na ove sumorne brojke, Milica Čubrilo, ministar za dijasporu, ističe da bi se stanje popravilo kada bi, za početak, bilo angažovano bar hiljadu predavača za srpski jezik.
S obzirom na to da tehnička vlada neće moći mnogo toga da učini u narednim mesecima, ministarka Čubrilo ne očekuje previše, ali je istakla da je Ministarstvo za prosvetu, čiji je ovo delokrug rada, propustilo da reši neke konkretne probleme. „Nema đaka, nema nastavnika, zaboravljamo ko smo i kakvo nam je poreklo, ali pod oznakom ’nema’ vodi se i nepostojanje posebnog programa osnovnog obrazovanja i vaspitanja u inostranstvu.” Ministarka je navela da nema specijalnih udžbenika i drugog neophodnog didaktičkog materijala, potom rečnika, ali ni učionica. Čak ni tamo gde mogu da se koriste finansijske pogodnosti zemlje domaćina za dodatno obrazovanje naše dece, ništa nije preduzeto, jer Ministarstvo prosvete nije obavilo neke formalnosti, rekla je Milica Čubrilo.
Rajna Popović
[objavljeno: 13/04/2008]
