Izvor: Glas javnosti, 08.Dec.2009, 02:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glađu do para
ŠABAC - Bivši radnici „Mineralnih đubriva“ ne odustaju od svojih zahteva da im se isplati novac na ime 16 plata koje su zaradili. Nakon privatizacije fabrike nisu dobili pare, a kako im je nakon brojnih sastanaka u Agenciji za privatizaciju i Ministarstvu ekonomije rečeno, to ne mogu ni očekivati jer je prodata imovina, a ne i kapital firme, što ne obavezuje novog vlasnika ni državu da im nadoknadi plate. Oni su prvi put isterali mašine van fabričkog kruga i na jedan sat blokirali saobraćaj. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Sa dva „mičigena“ zaustavili su saobraćaj, a policija je bila tu samo da onemogući eventualne incidente. Nakon toga, nekoliko radnika je otišlo u jednu od kancelarija u fabrici, i tu otpočelo štrajk glađu.
- Radio sam kao mašinski tehničar na održavanju 23,5 godina. Pre šest godina ostao sam bez posla, radio sam privremeno u piceriji. Imam dva sina, jedan ide u srednju školu, a drugi je upisao Višu medicinsku školu u Zemunu. Kako da ga školujem kada sam bez primanja, a nemam pravo na penziju? Imam pravosnažnu sudsku presudu da je fabrika u kojoj sam radio meni dužna 800.000 dinara. Sad niko nije obavezan da mi isplati te zarade. Ovo radim zbog svoje dece, kako bih ih izveo na pravi put, omogućio da se iškoluju jer sa srednjom školom nema hleba za njih - objašnjava Dragan Mihajlović Beli zašto se odlučio na takav potez.
Branko Zarić je VKV majstor, specijalista elektronike. Ostao je bez posla pre dve godine. O svojoj porodičnoj situaciji priča kroz suze.
- Žena mi ne radi. U stanu od 51 kvadratni metar živimo ona, ja, dva sina, dve snahe i dvoje unučadi. Kako nam je, ne mogu da opišem. Jedan sin mi je radio privremeno u „Bojama i lakovima“, ostao je bez posla jer je sezona završena, drugi je elektrotehničar i on trenutno ne radi. Dužan sam za grejanje, za porez, za groblje, a meni duguju 14.000 evra - objašnjava Zarić.
Dušan Jovanović je iz bolnice, sa odeljenja interne medicine, došao od prvog dana štrajka da podrži kolege. Težak srčani bolesnik nije mogao da mirno leži u bolnici.
- Imam 29 godina radnog staža i 50 života. Daleko sam do penzije i kome ja trebam kao invalid rada? Petnaest godina sam srčani bolesnik. I supruga mi je ostala bez posla. Radila je kao trgovac u „Šabacprometu“, otvorila je malu prodavnicu dečje garderobe i skoro da ništa ne zaradi. Fabrika mi duguje 128.5000 dinara i to ne mogu da poklonim jer je sve što imam - kaže Dušan.
Mileta Ivanković je, kaže, sa operisanim srcem došao među svoje kolege. Zlatomir Asrsenović, rukovalac transporterom, kaže da mu ni supruga, ni sin, ni ćerka ne rade. Na sreću, ima kuću u selu Orašac, pa nekako preživljava.
Radnici koji su započeli štrajk glađu očekuju da će im se pridružiti i druge kolege. Poneli su ćebad i, kažu, ne idu dok ne dobiju svoj novac. O početku štrajka obavestili su Dom zdravlja, a nameravaju da upute pismo i stranim ambasadama.
