Izvor: Danas, 05.Avg.2015, 21:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Germanija i pravila
Stalno aktuelna tema, zapravo lajtmotiv načina na koji nemački lideri raspravljaju o evrozoni, jeste njihovo insistiranje na važnosti poštovanja pravila. Taj refren prati hor preostalog dela monetarne unije koji zahteva da zna zašto Nemačka zauzima tako rigidan pristup. Odgovor, kako se ispostavlja, odražava način na koji je nemački federalni sistem vlasti oblikovao svoje donošenje odluka, kao i istorijsko iskustvo Nemačke s dužničkim krizama.
Opsednutost Nemačke pravilima >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << datira od vremena mnogo pre aktuelne krize. Politički odlučioci zemlje uvek su tvrdili da Evropa ne može da ima zajedničku valutu ako prvo ne postigne ekonomsko poravnjanje. Ali tada je izgledalo da se to nikada neće dogoditi. Tako se Nemačka devedesetih, kada je uspostavljena evrozona, zalagala za primenu "kriterijuma o poravnjanju".
Ekonomisti u svim ostalim zemljama ismevali su germansku fiksaciju strogim pravilima. Tako, na primer, nema razloga da se odnos dug prema BDP-u od 59 odsto smatra bezbednim, a da se 62 odsto smatra užasno opasnim. Ali Nemci su na tome insistirali i na kraju dobili šta su želeli.
Taj pristup je delimično potekao od političke strukture Nemačke. Što je sistem vlasti neke zemlje federalniji, potrebno je više pravila da bi se obezbedilo njegovo nesmetano funkcionisanje.
Postoji snažna korelacija između uspešnih federacija i stabilne monetarne politike koju podupiru jasno definisana pravila. Krajem 20. veka Švajcarska, Nemačka i SAD bili su pioniri u sprovođenju monetarne politike koja je orijentisana ka stabilnosti. S obzirom da je evrozona na mnogo načina federalna, izgledalo je da je za Nemačku poštovanje pravila uslov za uspeh.
Sigurno čak i Nemci znaju da je ponekad potrebno da se pravila zaobiđu. Mudraci su još u doba Aristotela tvrdili da pravila ne daju rezultate ako su previše stroga. Aristotel je u Nikomahovoj etici ukazao da su vajari na ostrvu Lezbos koristili lenjire od gipkog olova, a ne od tvrdog gvožđa za klesanje krivudavih linija u kamenu. To što su lenjiri mogli da se oblikuju tako da se uklope u kamen služilo je kao metafora za potrebu da se zakoni prilagođavaju.
Ali kada je reč o dugu, Nemci su insistirali na upotrebi najtvrđih lenjira. Od početka krize evrozone nemačka vlada je odbijala da popusti u vezi sa odredbama evropskog ugovora koje ona predstavlja kao preteće pakete pomoći i monetarno finansiranje državnog duga. Nemačka je nedavno reagovala na predlog da se Grčkoj oprosti deo duga tvrdnjom da odredba ugovora kojom se zabranjuju paketi pomoći takođe odbacuje mogućnost državnog bankrotstva i oproštaja duga.
Lekcija koju je Nemačka naučila iz svoje istorije jeste da je dug domen u kojoj fleksibilnost mora uporno da se izbegava. To možda iznenađuje američke komentatore, koji su tvrdili da se Nemačka ponaša licemerno, budući da nije uspela da pokrije svoje dugove 1923, 1932-1933, 1945. i 1953. da bi danas insistirala na tome da drugi rade drugačije.
Činjenica je da su Nemci sve ove slučajeve nemogućnosti isplate duga smatrali destabilišućim. Umesto da naprave bazu za održivi ekonomski oporavak, deflacija i neispunjavanje dužničkih obaveza raspirili su plamenove nacionalizma, sa užasnim posledicama.
Neispunjenje dužničkih obaveza 1945. bila je posledica poraza u Drugom svetskom ratu. Zapravo, tradicija takozvanog ordoliberalizma koji je oblikovao nemačku posleratnu ekonomsku politiku predstavljala je reakciju na destruktivnu samovolju nacista.
Samo se brisanje duga iz 1953. posmatra u pozitivnom svetlu u Nemačkoj, a sagledavanje okolnosti u kojima se to dogodilo otkriva dosta toga u vezi s pristupom zemlje krizi evrozone. Kako je ekonomista s Jejla Timoti Gvinejn pokazao, dug koji je izbrisan nije predstavljao glavnicu, već nagomilane kamate zbog neispunjavanja dužničkih obaveza u periodu između Velike depresije i Drugog svetskog rata.
Iz perspektive Nemačke je važniji bio politički kontekst u kojem su održani pregovori. Novi politički odlučioci Nemačke pokazali su svoju finansijsku ozbiljnost. Zemlja je 1950. pretrpela ozbiljnu krizu platnog bilansa. Pojedini zvaničnici bili su za kontrolu kapitala, ali je vlada umesto toga primenila monetarne mere štednje.
To iskustvo objašnjava još jednu opsesiju Nemačke - reforme u zemljama dužnicima. Nemačkoj je bila potrebna potpuna promena njenog nacionalnog režima da bi izašla iz kruga dugova i nemogućnosti njihovog izmirenja. Možda je malo previše zahtevati tako nešto u kontekstu evrozone; ali, bez suštinske promene orijentacije politike zemlje uvreženo mišljenje u Nemačkoj glasi da će oproštaj duga i dalje biti jalova inicijativa.
Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston i profesor istorije na Institutu evropskog univerziteta u Firenci
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
