Izvor: Vostok.rs, 31.Jul.2014, 15:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde tražiti slobodu govora?
31.07.2014. - Bujice lažnih informacija
Sloboda govora je pravo čoveka da otvoreno izražava svoje misli, kako u pisanoj, tako i u usmenoj formi. Sloboda govora se naziva glavnim uspehom demokratije, a njen nedostatak postaje predmet diskusija i optužbi. Danas se ovaj pojam svejedno pretvara u monetu za razmenu u političkim igrama, iako je prava sloboda govora relativna, kao i svaka sloboda.
Vodeće međunarodne organizacije redovno osuđuju kršenje prava novinara >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << i blogera: ubistva radnika mas-medija, primene krivičnih zakona sredstava za masovno informisanje, pritisak na kompanije za javno emitovanje i drugo, zaboravljajući na to da se ovo ne dešava samo u zemljama s totalitarnim režimima ili u arapskom svetu, sloboda govora se krši svuda. Tajno ili javno.
U celoj Evropi je već odavno uvedena praksa usaglašavanja tekstova i intervjua s moćnicima ovog sveta: u pres-službama se rediguju pitanja koja se šalju novinarima. U nekim zemljama sudovi imaju pravo da naplaćuju kazne i da zahtevaju zvanična izvinjenja od štampanih izdanja za klevetu i mešanje u lični život građana. U Velikoj Britaniji u vazduhu lebde ideje o osnivanju komisije za kontrolu medija. Šta je to? Nova cenzura ili realan pokušaj da se urazume «raspojasani» novinari? Nedavni primer u Norveškoj: za izražavanje svog stava o Ukrajini i nesaglasnosti s delatnošću evropskih vlasti politikolog Biori Nistad je proglašen za personu non grata u svojoj zemlji, neki žele da ga liše profesorske licence i da ga ostave bez posla.
Sloboda govora je isto takva iluzija kao i neograničena lična sloboda čoveka. I ljudi, i mediji su vezani za okolnosti, političke uticaje, zavisnost od novca, i na kraju krajeva, za svoje mišljenje. Trka za «svežim» vestima, za rejtingom navodi vlasnike medija da objave bilo šta. U političkim sporovima na ekranima TV, na stranicama štampanih izdanja protivnici su spremni da rastrgnu jedni druge na komadiće, ali «civilizovanim metodama» - manipulišući rečju.
Evo šta o slobodi govora misli novinar i pisac, direktor italijanskog časopisa «Reportaža» Rikardo de Dženaro:
- Da, imamo slobodu govora. Čak i psovke, što pokazuju neki naši političari i takozvani političari. Sloboda govora treba da se podudara sa slobodom mišljenja, koju garantuje naš Ustav, ali iza reči često ne stoje nikakve misli. U Italiji mnogi govore netačno, šta im padne napamet, nemajući ni najmanju predstavu, ne potrudivši se da potraže informacije. Svaka diskusija, kako politička, tako i sportska, kulturna ili spoljnopolitička pretvara se u rvanje «navijača» ove ili one koncepcije.
Sad je uobičajena stvar da se Rusija grdi i da se tvrdi da u RF ništa ne sme da se kaže, a da u Evropi i SAD sve sme. Poređenja radi, ruskim zakonima nije predviđena kazna za opštu kritiku na adresu države ili organa vlasti. (U skladu s članom 319 KZ kazna je predviđena samo za vređanje konkretnog predstavnika vlasti u vezi s vršenjem službene dužnosti i u skladu s federalnim zakonom «O suprotstavljanju ekstremističkoj delatnosti», javna kritika na adresu najviših državnih činovnika može biti izjednačena s ekstremističkom delatnošću).
A u nemačkom krivičnom zakoniku ima čitava tri članka §90, §90a, §90b, koji predviđaju kažnjavanje za uvredu kancelara, predsednika, države i njenih simbola, vređanje organa vlasti i njihovih predstavnika. Po ovim članovima se može dobiti ne samo kazna, već i 5 godina zatvora.
Svako sredstvo za masovno informisanje ima svoju koncepciju i političku poziciju u skladu s kojom gradi svoje publikacije. Ako se nekome ne sviđa da piše podržavajući vladu – može da promeni posao i da ode u opoziciono izdanje. Pritom uopšte nije obavezno da izliva pomije u kladenac iz kojeg pije. To nije sloboda govora, to je sloboda mišljenja, tvrdi Rikardo de Dženaro:
- Čak i u novinama postoji sloboda govora, retko se zapaža cenzura, zato što je novinar sam sebi cenzor, pre nego što ga neko podvrgne cenzuri. Novinar piše za određeno izdanje, čiju politiku prati, kad treba da piše o nekoj činjenici, pridržava se političke linije koju je izabrao izdavač i koji ga za to plaća. Upravo zato se na predavanjima žurnalistike uvek predlaže kupovanje različitih novina kako bi se ocenio događaj.
Izgleda da se «sloboda govora» već odavno transformisala i da više nema svoje pravo značenje. Sveopšta je kriza smisla, besne bujice lažnih informacija koje se više ne mogu razlikovati od objektivnih, nedostatak sopstvenog mišljenja, svuda vlada kompilacija, svet je pun pretpostavki i hiperpretpostavki. Sloboda govora traži nove puteve u novoj realnosti XXI veka.
Izvor: Glas Rusije
