Izvor: Politika, 30.Avg.2011, 23:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je ta Kikinda
Niko od izbeglice iz Krnjače nije želeo da obiđe seoske kuće u Banatu, kako bi tamo, eventualno, započeo novi život
Pančevački put bez broja i bez nade. Stare barake u kojima žive tužni ljudi, sa besplatnim smeštajem i tri obroka dnevno. Više od dva časa, uzalud pokušavam da pronađem dve porodice iz Kolektivnog centra za izbeglice u Krnjači, koje bi sa ekipom „Politike” pošle u Kikindu. Želeli smo da pogledaju kuće i imanja koja su prilično jeftina – do >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sedam hiljada evra, koliko Komesarijat za izbeglice plaća kupovinu seoskih domaćinstava. Uz dodatak od 1.500 evra, za eventualne sitne popravke.
Možda bi im se kuće dopale, možda bi bar dve porodice napustile te stare barake i započele novi život, u novom domu. Bašaid, selo pored Kikinde, ima školu, prodavnice, policijsku stanicu, zabavište... Imaju struju, telefone, sprovedena je gasifikacija. Banatsko, laloško selo, sa gostoprimljivim meštanima, na magistralnom putu... Selo se prazni, ljudi odlaze. Možda bi za izbegle i raseljene iz ruralnih krajeva Hrvatske, BiH ili saKosova i Metohije, tamo bio spas? Za mnoge, takav scenario je logičan. A za te ljude?
Milorad Bobar je bio skeptik od časa kad sam kročio u drugi po veličini Kolektivni centar za izbeglice u Srbiji, otvoren u drugoj polovini 1993. godine. Nekada je imao više od 600 stanovnika, a danas gotovo upola manje. Tačno 322 osobe, od kojih su 110 došle sa Kosova.
– U poslednjih šest meseci, dve porodice su našle novi dom u seoskim domaćinstvima. Familija iz Bosanskog Broda otišla je u Alibunar, a žena iz Hrvatske, pošla je Ibarskom magistralom i pronašla kuću nedaleko od Beograda, u Vraniću – kaže Bobar koji od 1998. godine vodi smeštaj u kampu u Krnjači. Za poslednjih 13 godina, prema njegovom sećanju, manje od 10 porodica je započelo novi život u seoskom domaćinstvu.
– Trenutno se dve porodice iz kampa u Krnjači interesuju za kupovinu kuće na selu – priča Bobar, ali se kladi da niko neće krenuti sa nama ka Kikindi.
Ljudi su već pustili korenje u Beogradu, deca su im ovde pošla u školu, bolesni se ovde leče...Avetinjski deluje pejzaž nekadašnjih radničkih baraka propale društvene firme iz propale zajedničke države.
Slobodan Uzelac traži kuću na selu. „Oluja” ga je oduvala u Krnjaču, zajedno sa ženom i troje dece, iz sela Zimića, udaljenog 15 kilometara od Karlovca. Živeo je na selu, ali neće u vojvođansko. Selo može, ali u beogradskom pašaluku.
– Koliko ima do Kikinde? Dva sata vožnje? Ne, suviše je daleko od Beograda. Ja tražim kuću najviše 50 kilometara daleko odavde, u pravcu ka Obrenovcu. Radim na građevini, sin se nedavno zaposlio, ćerke su mi bolesne i ovde imaju redovne terapije – kaže mi Uzelac, odbijajući da makar pogleda te kuće i ta imanja kod Kikinde.
Njegova supruga je još odlučnija. Jedva razaznajemo crte njenog lica, kroz mrežu razapetu preko prozora barake koja štiti od komaraca mutanata, zaštitnog znaka Krnjače.
– Kikinda je predaleko. Ovde smo započeli novi život.
Đorovići su druga porodica koja se javila upravi kampa, tražeći kuću na selu.
– Pobegli smo iz dva rata. Iz Bosne smo stigli na Kosovo, sa Kosova smo pobegli u Krnjaču. Mi jesmo za selo, za kuću, ali da mi grad bude blizu. Ne mogu više decu da 10 puta selim iz škole – priča Milica Đorović, majka četvoro dece. Njena ćerka, završila je osmi razred. Smeje se.
– Mama, gde je ta Kikinda?
Sedamdesetrogodišnja Draginja Ivković, iz sela Brđane kod Siska, izlazi iz prenatrpane sobe, pažljivo nas sluša, i pita me, oslanjajući se na štake:
– Sine moj, jeli ima nešto bliže od te Kikinde?
Tragamo dalje. Četrdesettrogodišnji Siniša iz Uroševca nema problema sa kilometražom do „te Kikinde”. Ali on bi u suprotnom smeru. Ka Kruševcu ili Kragujevcu. Tamo ima rodbinu, kumove, prijatelje...
– Ne, za Vojvodinu me ne vezuje ništa – kratko se preispituje u sebi – To ne dolazi u obzir.
Zaustavljam još jednog čoveka iz Uroševca koji je upravo sipao ručak u plastičnu posudu. Ne želi da se predstavi. Oteli su ga na Kosovu, ratovao je, pa je pobegao.
– Šta je, hoćete opet da nas selite? Možda vam smetamo u Beogradu?
Čovek iz Uroševca je naprasit, razdražljiv... Nekoliko puta je duboko udahnuo, a potom se izvinio.
– Sin mi ovde studira, ovde ima šansu da uspe. Za mene je ionako gotovo, ali želim da budem blizu njega. Da ga gledam kada diplomira, kada se oženi, kada dobije decu... Želim da vidim kako uspeva ovde u Beogradu. Molim te, ne zameri mi zbog toga – kaže čovek.
Ne zameram mu.
– Neće niko da kopa. I da odu u tu Vojvodinu, treba im traktor, mašine... Da su ta sela vredela, ne bi ih napuštali, ne bi te kuće bile za džabe. Morate pronaći nekoga kome je baš stani-pani – savetuje me Splićanin Miroslav Nenadić.
On se snašao sam. Podigao je jedan sprat blizu Batajnice.Gorko se smeje. Ona porodica koja je otišla u Alibunar, već se kaje.
Mogu li se osuđivati ovi ljudi zbog „sindroma beogradizacije”? Milorad Bobar koji me ispraća, smatra da svako ima pravo na svoj izbor. Dobar ili loš, njegov je.
Nekoliko ljudi izgubljeno hoda kampom bez broja.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 31.08.2011.
