Izvor: TangoSix.rs, 16.Maj.2024, 07:00

[GLEDALI SMO I OCENJUJEMO] „Masters of the air“ – očekivano i veličanstveno!

Više od dvadeset godina smo čekali na ovu seriju i konačno smo je dočekali. Treća serija o drugom svetskom ratu u produkciji Applea i HBO-a koja prati generalnu doktrinu realizma reprezentacije patentirane u veličanstvenom “Spašavanju redova Rajana”. Dakle, nakon “Band of Brothers” i “Pacific” prethodnih desetak nedelja smo gledali “Masters of the air”, priču o osmoj vazduhoplovnoj armiji baziranoj u Velikoj Britaniji i njenoj Stotoj bombarderskoj grupi koja >> Pročitaj celu vest na sajtu TangoSix.rs << je od 1943. pa sve do samog kraja rata obavljala misije iznad okupirane Evrope i stekla status legende, s’ obzirom na strahovite gubitke koje je tokom rata u nekoliko navrata imala – pa i zaslužila nadimak koji je u isto vreme i zlokoban i slavan – “krvava stotka” (bloody hundred). Vremenski period koji se pokriva je onaj od 1943. pa sve do poslednjih misija na tlu Evrope. Likovi istorijski utemeljeni (Gejl “Bak” Kleven, Džon “Baki” Igan, Hari Krosbi, Robert “Rozi” Rozental, Aleksander Džeferson), a predstavljeni događaji tek unekoliko (scenaristički možda i opravdano) odstupaju od istorijskog toka.
Serija je imala budžet od suludih 250 miliona dolara i, naravno, kao što je slučaj i sa ostalim serijama u ovom dugačkom nizu, težište je sasvim jasno stavljeno na vizuelni realizam, na verno prenošenje – pa kao što je i bilo za očekivati i kako dolikuje toj reprezentacijskoj strategiji ratnih filmova i serija, scene borbe su (a zbog toga se i čitamo) – nemam reči. Toliko je jednostavno. I da je samo do toga, vreme nećete izgubiti odlučite li se da seriju odgledate. Takođe ćete se nagledati fantastičnih planova, preuzbudljivih scena bombardovanja, napetog formiranja i održavanja tesnih bombarderskih formacija po maglama i oblacima, agresivnih rojeva Luftvafea, “haotičnog reda” presretanja bombarderskih formacija, potresnih smrti, pa i nekih detalja koji i nisu mnogo poznati. Suprotno očekivanju, CGI je korišćen veoma diskretno i pažljivo, pa ćete imati i utisak izuzetne prirodnosti i neposrednosti scena – zaista pohvalno u vreme kada CGI zna da zamenjuje sve: trend koji iskreno pozdravljam.
„Ne treba ni da čudi da serija ima relativno visoku ocenu na IMDB ali i da su je profesionalniji kritičari iskasapili, toliko da je jedna kritičarka čak i rekla da je u pitanju serija koja je već u januaru sigurno zapljunula svoje mesto u trci za serijsko razočarenje godine.“ / Foto: Apple TV Na istorijskoj preciznosti se ozbiljno radilo pa nisu izbegavani ni oni detalji koji relativno lako mogu da promaknu, dodajući na ukupni i već impresivni realizam: na visini od 20 hiljada stopa, koža se lepi za ledeni metal, uništavanje Norden nišana ako avion krene da pada je imperativ važniji od života posada, operatori donje turete (ball turret) iz aviona se retko spašavaju, minimalne greške u navigaciji su smrtonosne, nemački lovci masovno koriste (nevođene) rakete (Werfer-Granate 21) prilikom presretanja bombarderskih formacija koje ispaljuju van dometa defanzivnih topova, po posade strateških bombardera najopasniji je bio napad iz prednje polusfere protiv kojeg gotovo da nije bilo odbrane, pred sam kraj rata su se pojavile i navođene raketa zemlja vazduh i još gomila sličnih stvari oko kojih avijacijski entuzijasti vole da vode beskrajne razgovore. Pa zatim tu dodajmo i reprezentovani život zarobljenih pilota po zarobljeničim kampovima a dužna se pažnja obratila i na letače iz Taskigija – jedna cela epizoda je koncentrisana na njih – mada sumnjam više po “woke” dužnosti no zato što su scenaristi imali nekih subverzivnih ambicija – no o ovome malo više kasnije.
Sve u svemu – nagledaćete se realističnog prikaza svetskog rata pogledanog iz kokpita B-17F, zarobljeničkog kampa i aerodroma na jugu Engleske.
Ali ne samo to: uspela je serija – i to daleko više nego njene prethodnice – da nam približi i određenu etnografiju drugog svetskog rata. Tako u jednoj sceni možete videti trumanova jaja (dehidrirana jaja u obliku praha koji onda pomešate sa vodom i dobijete – nešto što može termički da se obradi) dok u poslednjoj epizodi možete videti i omaž Gejlu Halvorsenu (“Candy bomber”) koji je tokom berlinskog vazdušnog mosta započeo da baca platnene džačiće sa slatkišima – odakle, usput, možda i izvor pesmarice koju smo pevušili kad samo bili mali “avione, baci nam bombone”. U “Masters of the Air” ova je zasluga pripisana 100 bombarderskoj grupi u njenoj poslednjoj misiji – dostavljanju humanitarne pomoći Holandskim gradovima izbacivanjem iz aviona (nešto kao što se sada radi u Palestini, sa sumnjivim rezulatima).
Kad smo kod istorije i istorijske preciznosti – vremena bi svakako trebalo posvetiti trećoj epizodi koja je ujedno i najzanimljivija i bavi se (a čime bi drugim?) legendarnom misijom Švajnfurt-Regensburg. Zato podsetimo: avgust 1943. je i osma vazduhoplovna armija planira prvi duboki upad na teritoriju Nemačke, prvu misiju u dva talasa (oba sa ciljem da se osakati nemačka proizvodnja lovačkih aviona i kugličnih ležajeva) i prvu “šatl” misiju. Sve što je moglo da pođe po zlu, krenulo je još gore i katastrofalni gubitci pri ovoj (veoma kompleksnoj) misiji i njenoj suludoj reprizi u oktobru kada je broj oborenih aviona bio još veći prinudili su bombardersku komandu da se “vrati na crtaću tablu”, pa se osma vazduhoplovna armija duboko iznad Nemačke nije vraćala više od pet meseci. A na ovoj misiji Krvava stotka je izgubila zastrašujućih devet aviona od ukupno 21 poslatog, dakle gubitak od oko 40%.
„Odluka da bombarderi do cilja idu bez lovačke zaštite zapravo je bila posledica onog slepila do kojeg dovodi tvrdoglavo pridržavanje doktrine i dogmatika strateške bombarderske komande.“ / Foto: Apple TV Pritom, i politički hrabro – jer treba političke hrabrosti da bi se čačkali mitovi – serija ne izbegava da potegne i sporne tačke savezničke politike bombardovanja. Sasvim se jasno naznačila činjenica da razlika između britanske i američke doktrine bombardovanja nije bila samo sukob taktičkih pristupa iliti provizorno „noćno“ protiv „dnevnog“ bombardovanja, već ozbiljan konflikt strategija. Britanski strateški pristup jeste shvatao (strateško) bombardovanje kao jasan i dovoljan metod u rušenju Trećeg rajha, dok je američka doktrina strateško bombardovanje shvatala kao sredstvo da dođe do srednjeg cilja: uništenja Luftvafea. Britanska doktrina je, ukratko, smatrala da dovoljno bombi ruši Treći rajh samo po sebi, dok američka želi da strateško bombardovanje bude egzistencijalni rizik za Nemačku da bi Luftvafe izašla iz rupe i do krajnih granica iscrpela ne bi li zemaljske operacije u otvaranju drugog fronta protekle uz potpunu dominaciju savezničke avijacije. Bombarderi Osme armije su bili mamac – njeni su piloti to znali i to se u seriji nije prećutalo.
Doduše, mogli bismo, možda ovde izdvojiti i istorijske nekonzistentnosti: iako su neki detalji istorijski tačni – oni koji su baš navalili, brojali su bombe koje su na ovoj serijskoj Švajnfurtskoj misiji izbačene, uporedili sa dokumentacijom te zaključili da serija prikazuje 23 umesto 40 bombi (10 razornih i 30 zapaljivih bombi po svakom avionu), da je kadenca smanjena te da je propuštena prilika i da se proces nišanjenja istorijski precizno prenese: u švajnfurtskom napadu, bombardovanje su predvodili radarski navođeni Patfajnderi dok je ostatak grupe bombe ispuštao vizuelno, dakle kad ih ispusti PFF. Dodajmo tu i da su Sedamnaestice u kasnijim epizodama i dalje ostale F a ne G, koje se daju prepoznati po prednjoj tureti.
Takođe, neke od kompleksnijih heterodoksija iz domena istorijskih mitova nisu pominjane. Tako, ni reči o tome da su američki lovci P-47 čak i prilikom napada na Švajnfurt imali mogućnost da bombardere prate do cilja i nazad. Dodatni rezervoari od 75, 100 i 150 galona su razvijani još od tridesetih i to od strane samog Republic Aviation companije, a u Velikoj Britaniji su razvijeni podvesni tankovi od presovanog papira. Odluka da bombarderi do cilja idu bez lovačke zaštite zapravo je bila posledica onog slepila do kojeg dovodi tvrdoglavo pridržavanje doktrine i dogmatika strateške bombarderske komande koja se držala sosptvenog (ispostavilo se: pogrešnog) aksioma da strateški bombarderi opremljeni trubopunjačima sami mogu da dolete do cilja i odbrane se od napada lovaca. A o tom dogmatskom slepilu možda ponajviše govori eksplicitna zabrana razvoja dodatnih tankova od strane Hepa Arnolda – podvesni rezervoari koje smo naveli razvio je Republic na svoju ruku i uprkos zabrani. Ni reči tako, o tada predlaganim rešenjima za očigledno previsoke gubitke – bombardovanje u više talasa i “obogaćivanje” bombarderskih formacija teško naoružanim tvrđavama (gunships) koje ne bi nosile bombe već dodatno defanzivno naoružanje i koje bi jačom vatrom odbijale lovce. Naravno, obe ove strategije, čak i da su implementirane, vrlo verovatno ne bi bile previše ili previše dugo efektivne: predbombardovanje je malko providan manevar, a u Luftvafeu ipak nisu bili potpuni retardi. Dok bi taktika teško naoružanih tvrđava uzrokovala znatno duže zadržavanje iznad neprijateljske teritorije (obične tvrđave nakon otpuštanja bombi su lakše, mogu da povećaju visinu i pravu brzinu, dok teško naoružane ostaju spore – a to bi rezultovalo usporavanjem ukupne formacije). Dakle, stvar nije bila u nedostatnosti tehnologije no u doktrini – što je, ruku na srce, jedna od najtežih stvari za prevazići – koju je “bombarderska mafija” nametnula još tridesetih.
Dakle, sveukupno, za seriju moramo reći da je istorijski utemeljena, pa hajdemo reći “dovoljno”.
Naravno, analizira li se bilo koje delo sedme umetnosti, zadržati se na faktografiji i vizualizaciji je najčešća greška koja se može načiniti i one su samo jedne od mnogih komponenti, pa bi se na strani kritike mogle navesti veoma linearna i potpuno predvidiva narativna struktura, pomalo dosadni i bezdimanzionalni likovi uterani u stereotipne anticipirane matrice. Kad smo kod likova – serija je zaista podbacila pa su likovi raspoređeni u sasvim očekivane identitetske ešalone: ćutljivi šmeker i nihilistički alkos (barem kad govorimo o dva “najglavnija” lika). Tržišno udešavanje stoga je i ovog puta imalo svoju standardnu posledicu: pokušaj da se podiđe svakoj mogućoj, takozvanoj “prosečnoj” publici nužno je završio i kao  prosečno delo. Pa stoga ne treba ni da čudi da serija ima relativno visoku ocenu na IMDB ali da su je profesionalniji kritičari iskasapili, toliko da je jedna kritičarka čak i rekla da je u pitanju serija koja već u januaru sigurno zapljunula svoje mesto u trci za serijsko razočarenje godine. A jedna stvar se mora priznati: u renesansi serijskog programa koja se dešava poslednje decenije, u vreme genijalnih serijskih ostvarenja koja često pomeraju granice i naracije i vizuelne reprezentacije – “Masters of the Air” je uspela da bude možda i najgore što se može: staromodna (a da li je to dobro ili loše – pa to je do oka i ukusa posmatrača).
„Woke“ momenat ili legitiman deo priče? / Foto: Apple TV No, hajdemo i u trivije: sumnjamo i da se u jednom trenutku pojavio i omaž Holivudskim zlatnim godinama, odnosno vitka senka Džimija Stjuarta. Pa hajdemo u još bizarnije trivije. Godina je 1962. i snima se “The man who shot Liberty Valence” (Džon Ford) – verovatno jedan od najboljih vesterna – a režiser uživa u podbadanju glavnog glumca (te tako iz njega možda izvlači ono što drugačije ne bi bilo moguće): Džona Vejna, ikonu američkog maskuliniteta, redovno vuče za nos zato što je ovaj učešće u svetskom ratu izbegao “jer ga je bolela noga”. Sa druge se strane nalazio Džejms Stjuart, osoba koja je reprezentovala sve što američki maskulinitet nije, jedna žgoljava slina koju veliki Vejn spašava iz ralja sopstvenog kilavljenja. Plot Tvist: Stjuart se za služenje u vojsci prijavio dobrovoljno, potegao veze i svoj ikonički status da bi učestvovao u borbama, pilotirao Liberatorom upravo osme vazdušne armije, komandovao 703 bombarderskim vingom, vraćao se rešetan kao švajcarski sir, predsedavao vojnim sudom u procesu za nenamerno bombardovanje jednog švajcarskog grada, u misijama je učestvovao čak i tokom vijetnamskog rata, a za ordenje koje je nadobijao za svo to vreme – verovatno su mu bila potrebna kolica da ih vuče sa sobom. Maskulinitet je tako – baš kako Džonu Frodu i njegovoj subverzivnosti dolikuje – imao svoju trostruku inverziju. Ali, kao što je i taj isti Džimi Stjuart rekao baš u ovom filmu: “štampa se legenda” – pa uprkos svemu Džon Vejn ostaje ikona američkog mačizma (a možda baš zbog svega ovoga i jedna precizna ikona).
B produkcija, braćo i sestre, a ne zvona i praporci A u skladu sa tim da je istorija uveliko danas posredovana medijima i njihovim potrebama (za utemeljujućim mitovima, herojima i manihejskim sukobima) – ne sumnjam da će producentska kuća nastaviti ceđenje pomalo suve drenovine i da će se priča o legendarnom sukobu koji je zahvatio ceo svet nastaviti: dakle, ako nam je računica o frekvenciji tačna, za nekih desetak, dvanaest godina očekujemo još jednu seriju, ovog puta o mornarici, nosačima i podmornicama.
A možda čekamo da dočekamo na nož: Screenrant je najavio da se sledeća iteracija – doduše bez nekog jasnog vremenskog roka – neće baviti mornarima, zalivom Lejte i koralnim morem, već – pilotima iz Taskigija. Uz to, eto i jednog malog skandala. Screenrant je tom prilikom rekao i da je “Maters of the Air” “konačno uveo priču o pilotima iz Taskigija”. Dakle, nije se svojevremeno desio “Tuskeege Airman” (1995), nije se desio ni ”Fly” (2009), ni “Red Tails” (2012), a na kraju krajeva nije se izgleda desio ni “Devotion” pre nepune dve godine, zahvatimo li samo ovlaš filmove koji se bave Afroamaričkim pilotima i njihovim “ratom na dva fronta”. Ukratko, jedno od uvrnutijih lica “Woke-a” koje smo do sada videli: filmovi B produkcije decenijama demonstriraju sopstvenu inkluzivnost; daleko pre mejnstrima govore o škakljivim stvarima sa kojima bi najlakše bilo da se zaborave; producentske timove gorenavedenih fimova čine u velikoj meri Afroamerikanci i/ili pripadnici nekih drugih “sabalterna”; ali izgleda da oni ne znaju pravu istinu; i izgleda da nema “ispričane priče” pre nego ju odigra Džon Vejn a ispriča Spilberg i Henks.
Tango Six ne odobrava pirateriju ni u kom pogledu i tako vam nećemo reći da se film može pronaći na torentu, što je inače loše i nemojte to nikako raditi. 
The post [GLEDALI SMO I OCENJUJEMO] „Masters of the air“ – očekivano i veličanstveno! appeared first on Tango Six.

Nastavak na TangoSix.rs...