Izvor: Politika, 15.Dec.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Frančesko, baron vina
Prva berba grožđa na njihovom imanju obavljena je 1152. godine. Sedam vekova kasnije, porodica Rikazoli osmislila je „kjanti klasiko”
Sveti Avgustin je rekao da je život suviše kratak da bismo pili loše vino. Frančesko Rikazoli ispunjava zavet starog mislioca.
Potomak jedne od pet najstarijih aristokratskih porodica Italije, 32. baron Rikazoli ponosan je što su njegovi preci još pre 10. veka naselili pitomine Toskane, što su u srednjem veku na strani Firence >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hrabro ratovali protiv Sijene, što nisu davali pape ili kardinale i sklapali sporazume sa crkvom, što je kralj ujedinitelj Vitorio Emanuele lično iz Pijemonta došao u njihov zamak da zahvali prisajedinjenju Toskane koje je utrlo put ujedinjenju Italije, što je posle prvog premijera, grofa Kavura, jedan Rikazoli dva puta bio predsednik vlade...
Frančesko Rikazoli ima još nečim da se diči: anali porodice natopljeni su u – dobrom vinu. Prva berba grožđa na njihovom imanju obavljena je – 1152. godine. Dolaskom Medičija, koji su u 16. veku objedinili sve toskanske gradove, njihov Kastelo di Brolio izgubio je na važnosti kao vojno utvrđenje, pa je zamak postajao poznatiji po svom podrumu iz kojeg su vina izvožena za Evropu.
Posvećena lepoti, renesansa je ostavila uticaj na sledbenike svetog Avgustina: vojvoda Đovani Mediči je 1716. jasno omeđio prostor na kome može da se proizvodi „kjanti”, pitko crveno vino koje će postati jedan od simbola Toskane i „zemlje pod najlepšim nebom sveta”.
Potom, vek kasnije, na scenu stupa Betino Rikazoli, upravo onaj koji je pomogao da se Italija otrgne Napoleonu i Habzburgovcima i da se ujedini. Čelični baron, kako su ga zvali, istraživao je sorte toskanskog grožđa, posebno „sanđoveze”.
Uspešan u politici, uspešan u vinarstvu, baron Betino osmislio je formulu vina koje poznajemo pod imenom „kjanti klasiko”. Osim sortnog sastava koji i danas važi, Rikazoli mu je dao i onog malog crnog petla kao zaštitni znak. Betino je lirski pisao:
„Sanđoveze daruje ovom vinu ono najdragocenije iz svog bukea, kanajolo mu daje mekoću gladeći njegovu žestinu i grubost, ne narušavajući pri tom njegovu raskošnu gamu aroma, a malvazija... pojačava ukus i daje mu svežinu i lakoću zbog koje 'kjanti’ može da postane prelepo vino za svaki dan”.
Postao je, i otišao u mit. Čisteći nedavno svoju apoteku, farmaceut u jednom gradiću pored Sijene pronašao je recept za dugovečnost iz 18. veka. Osnovni sastojak? „Kjanti”. Savremene naučne studije, koje kažu da antioksidanti u crnom vinu otklanjaju srčane tegobe i druge bolesti povezane za starost, odjekuju kao eho stare formule životnog eliksira.
Iako je Italija ove godine sa izvozom od 47 miliona hektolitara pretekla arherivala Francusku i postala najveći izvoznik vina na svetu, iako su Italijani sa 50 litara po stanovniku godišnje i dalje najveći potrošači vina na svetu, Betinov potomak Frančesko suočen je sa zaoštrenim vinskim tržištem koje nema mnogo sličnosti sa minulim vremenima.
„Vino nekada nije bilo piće u kome se uživalo. Bilo je izvor kalorija, gorivo. Danas je stvar hedonizma. Kada bih u flašu nalio vino sa karakteristikama od pre jednog veka niko ga ne bi kupio. Želim da ostanem upamćen kao osoba koja je znala da prošlost usaglasi sa savremenošću”, kaže baron Frančesko dok lagano uživam u čaši Brolio Chianti Classico.
„Nosim breme porekla, ali najveći teret je da sve ovo izguram i u budućnosti. Danas se greške ne praštaju, investicije i bankarske pozajmice moraju da se vrate. U savremenom društvu zabranjeno je grešiti. Tržište je nemilosrdno, pretrpano vinom, ne prašta ništa. Proizvodi moraju da budu kvalitetni. Zato treba da pobede najbolji”.
Opisujući sebe kao „srećnog” jer je rođen u mestu koje je vekovima sinonim za dobre vinare, Frančesko Rikazoli se do 1993. bavio umetničkom fotografijom a onda se odlučio da dokaže da 250 hektara porodičnih vinograda u krizi mogu da daju „nešto posebno”, „baršunasto vino jakog karaktera i duge završnice”.
Sa tim „posebnim” nije se lako probiti ni u svetu ni u Italiji, poznatoj po tome što ljubomorno čuva sve regionalno i lokalno. Toskana je domovina proizvođača vrhunskih svetskih vina, poput „brunelo di montalčino” ili „nobile di moltepulčano”. Koliki je stepen rivalstva? „Ne osećam ga, možda zato što ja potenciram samo 'kjanti klasiko’”.
Frančesko, baron „kjantija”, kaže da se oko vina danas bespotrebno komplikuje, da se stvari mistifikuju i da se nepotrebno upotrebljavaju krupne reči. „Realnost je drukčija. Vino mora da je užitak. Sve je stvar ličnog ukusa. Ako vam se ne dopadne, znači da to za vas nije dobro vino. U vinu ne treba pratiti modu, već imati poverenja u sopstvena nepca, lični ukus. Mi pravimo vina koja se piju, a ne koja se degustiraju”.
Da li pije „tuđa” vina? „Da, zbog zadovoljstva, iako ima situacija kada to radim i zbog posla. Volim evropska vina, francuska, austrijska i neka nemačka.” Da li je probao srpska? Jeste, uoči otvaranja ovdašnjeg sajma vina. Kaže da je probao tri-četiri bela i crna vina naših trenutno najrenomiranijih vinarija. „Mogu da kažem da su to čista, dobro urađena vina u kojima se oseća moderna tehnologija i veliki trud.”
Nazdravljamo sa Castello di Brolio Chianti Classico. To je admiralski brod vinske flote barona Rikazolija.
„Birajte, volite i pijte dobro vino, poštujte vaše srpske vinske korene. Nije potrebno kopirati vina iz drugih zemalja, treba valorizovati autentično i poštovati različitost. I mi se držimo tog koncepta. Ali budite radoznali i probajte vina iz drugih krajeva sveta jer će vas to obogatiti. Različitost ukusa je bogatstvo života.”
Boško Jakšić
[objavljeno: 15/12/2008]
