Izvor: Politika, 04.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fotoćelije u Dobrom Potoku
Da bi pokazao ono što bi bi gost rado video, da bi se malo i podičio, u obilju privredno-putarskih nevolja, predsednik opštine Krupanj Budimir Stefanović (pravnik, DSS), vodi nas u Dobri Potok. Šta ima u toj udolini nadomak gradića koji slovi kao centar Rađevine (oblast od Drine do valjevskog sreza i planina), šta se to tamo šćućurilo, skriveno za neupućene, gostoprimljivo za posvećene? Da li bi neki namernik (turista, na primer) svratio da vidi to čudo koje će se jednog dana, možda, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svrstati u red za srpsku turističku ponudu?
Ovog jesenjeg popodneva u Dobrom Potoku nema nikog. Predsednik nas uverava da je "sve pod kontrolom", odnosno da su vrednosti Dobrog Potoka usrdno čuvane. "Zar niste videli onog čoveka kraj puta?" Nismo videli nikog, a da u Dobrom Potoku ima šta da se čuva – ima. Zasluga za to pripada svešteniku Aleksandru Đurđevu, koji je, uz pomoć vladike Lavrentija, uspeo ne samo da sačuva i obnovi staro, nego da i dozida i ugradi novo, zbog čega se prošlost i budućnost ovde pretvaraju u – sada, znak duhovne energije.
To je jedinstven u Srbiji istorijsko-etnološko-narodski muzej.
Pored crkvice Vaznesenja presvete Bogorodice, u seocetu Lipenović, pomalja se u dnu brda gradić kućeraka. U dvorištu su izletnički stolovi natkrovljeni, prvo su služili za parohe i njihove goste, potom su postali narodni. Tu se svakog Petrovdana (12. jul) mladi igrači kola takmiče ko će biti najbolji. Pobednik dobija dukat. I inače, o slavama i praznicima, ovde dolaze Rađevci da pronađu duhovni mir i obnove istorijsko pamćenje.
Pored velike otvorene mape Rađevine ulazi se u etnopravoslavni hram ovog područja Srbije. Valja se prekrstiti. U Dobrom Potoku su se događala čuda, zabeleženo i potvrđeno; zli su bili kažnjavani, a dobri blagosiljani. Po predanju, crkvu su sazidali Jugovići, u srednjem veku; tu je i prastaro groblje, "najstarije u Srbiji" koje je sačuvano i obnovljeno kao spomenik.
Gospodin predsednik mi je ljubazno ponudio da prvi uđem u svetu dobropotočku crkvu. Čim sam kročio, odajom se proširio tihi poj hora: vizantijska muzika. Crkva i jeste iz tog perioda. Iznenađenje se zove: fotoćelija. Tako se uspostavlja slušni odnos sa sićušnom unutrašnjošću pravoslavne crkvice. Duhovni odnos proizilazi potom.
Domaćin nas vodi u okolne kućice i pokazuje Kapelu svetog Prokopija, zaštitnika rudara. U Rađevini ima dosta rude: čak i zlata, olova, cinka. U etnomuzeju dočekuju nas gusle. U gostinskoj vas fotoćelija uvodi u melodiju starogradske pesme. Ima i kolce u seoskoj sobi od davnina. U Prirodnjačkom muzeju nisam čuo prigodnu muziku uz preparirane divlje svinje, divlje mačke, zeca, kune, jazavca i ostale divljači. U Bukovoj kosi blizu Dobrog Potoka nalazi se i prašuma, šest hektara neprohodnog drveća i rastinja.
Kada je hladno, u Dobrom Potoku radi parno grejanje.
Ispod dobropotočke crkve i okolnih muzejskih kućica, najstarijeg groblja i dvorišta za sabore, donedavno je bilo veliko gradilište. Postojalo je klizište i novcem iz NIP-a ono je podgrađeno i utvrđeno, stotine hiljada kubika je ugrađeno tako da ne postoji opasnost da se Dobri Potok uruši. Kada nije kroz vekove, neće, vala. ni sada.
[objavljeno: ]
