Izvor: Glas javnosti, 28.Sep.2009, 12:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Filozofija ravnoduŠnosti
Nekada davno, a tad sam bio mlad, privlačio me je revolucionar koji je na Titovo ime odmahivao rukom, mrštio se pominjući Staljina, ni jedan ni drugi nisu mu bili uzori. Lenjin je bio njegov bog, i nije bilo drugih bogova osim Lenjina. Ljutio se što je crkva samo odvojena od države, govorio je da bi crkvu trebalo uništiti. Nisam sreo krštenu dušu koja se tako predano odricala krsta. Pričalo se da je u onom ratu ubio brata od strica, mladog sveštenika. Tragao sam za istinom, ispostavilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << se da nije imao ni strica ni brata od strica, ali ako u Srbiji neko pronese vest da ste ubili brata od strica, uzalud se branite; ubili ste brata od strica čak i ako nemate ni strica ni brata.
Nema više zanesenjaka kakvi su bili negdašnji revolucionari, a ti su i kad ih partijski drugovi osude na smrt umeli da kažu: „Ako je partiji korisno da budem protiv sebe, biću protiv sebe!“ Ko, dakle, danas pali vatru u kojoj bi, da je po njihovom, crkve gorele? Odakle je iskra došla, da l’ je strane ili domaće proizvodnje? Tek, tu i tamo, čujem nagoveštaje da je crkva opet sumnjiva, i da se u pravoslavnoj crkvi događaju svakojake đavolije. Ima tamo klerofašista, je li? Moglo bi se dogoditi da neki zanesenjak postavi pitanje - ako je tako zašto delatnost crkve ne bi bila zabranjena. Povod za oštro razmišljanje o crkvi najčešće je mitropolit Amfilohije, kog tragači za klerofašizam najčešće nazivaju pukovnikom i zilotom. Kad u Srbiji nekoga godinama pominjete kao pukovnika i zilota, ta se titula lepi kao čičak za njegovo ime, posebno među lakovernim i ravnodušnim ljudima. Govor mržnje protiv Srpske pravoslavne crkve pokušava da postane značajniji, i jači, od govora ljubavi i oproštaja koji je u crkvi, vekovima, deo bogosluženja.
Deset Božjih zapovesti bi, u poređenju sa programom političkih partija, prirodno mogle biti shvaćene kao temelj i program svake hrišćanske crkve. Dodajmo tome strašnu istinu bogotražitelja F. M. Dostojevskog: „Ako nema Boga, sve je dozvoljeno“, i dobićemo sliku verskih i političkih prilika u Srbiji u kojoj, domaća ili uvezena sad je to svejedno, filozofija ravnodušnosti umrtvljuje ljudske duše. Ponekad pitam nekog ravnodušnog prijatelja - jesi li živ. Kaže mi da je živ, a ja ne verujem. Filozofija ravnodušnosti svodi se na ideju: budite normalni, pravite se ludi! Pokušao sam da budem normalan i da se pravim lud, ne ide. Pokude mitropolitu Amfilohiju izrečene ili napisane ovih dana zbog mišljenja o Paradi ponosa nude mi i drugu mogućnost svedenu na misao: budi lud, a pravi se da si normalan. Ćuti! Slaba uteha. Na šta se svodi „greška“, baš da ne kažem greh, mitropolita Amfilohija? Branio je sve Božje zapovesti, posebno jednu, i rekao ono što Crkva i on misle o Paradi ponosa, ne pozivajući vernike da učine kakvo zlo boreći se sa zlom.
Nedavno sam u razgovoru sa osobom koja veruje da je političar čuo staru Lenjinovu misao: religija je opijum za narod. On se ponekad, kaže, pravi da ima Boga, ali uveren je da ga nema. Da bi, kaže, crkva bila korisna Sinod bi morao biti podmlađen. I za patrijarha bi trebalo izabrati mladog proevropskog vladiku. U crkvi, posebno u Sinodu, nema ravnopravnosti polova. Zašto u Sinodu nema žena?
A zašto ne zatražiš da crkva bude zabranjena, upitao sam.
„Bog s tobom“, rekao je, „kako bi izgledalo da uđemo u Evropu bez crkve, mi nismo komunisti, ipak smo hrišćani.“
Dobar neki čovek! Setio se i crkve i Boga. Laknulo mi je. Ma gde bili, ovde ili tamo, za crkvu, a posebno za Boga, u Srbiji ima mnogo posla. Bog sigurno zna šta će s nama biti, a ja slutim...
