Izvor: Politika, 25.Dec.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fanfare u pauzama između dve njive
Samouki muzičar Jon Rotariu Kordn već punih šest decenija komponuje i podučava mlade veštini rađanja zvuka duvanjem u pozlaćene trube
Vršac – U selu Kuštilju, kod Vršca, koje je još pre ravno jednog veka imalo duvački orkestar (fanfaru), a pre 128 godina i pozorište, osamdesetogodišnji zemljoradnik Jon Rotariu Kordn već punih šest decenija komponuje, podučava mlade veštini rađanja zvuka duvanjem u pozlaćene trube. Do letos je dirigovao seoskim duvačkim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << orkestrom i horom u KUD „Eminesku“. Zahvaljujući njemu, gotovo sve muške glave u selu od oko 1.200 stanovnika muzički su vrlo pismene, „završivši čika Jonovu muzičku akademiju“. „Čitaju note kao – bukvar.“
Jon Rotariu Kordn (na rumunskom jeziku – harmonika), po ovom „muzičkom“ nadimku poznat ne samo u Srbiji, već i Rumuniji, jeste i ratar i vinogradar. Ore, seje, bere, a u smiraj dana muzikom se bavi, do duboko u noć. Obrađuje dvadesetak hektara zemlje, i vinograd, pod starom vinskom sortom grožđa „otelo“. Vino spravljeno od ove sorte već posle jedne čaše – „pali uši“.
– Do sada sam spevao i muzički obradio 400 pesama. Mnogo materijala nisam uspeo da objavim, i pored ponuda akademski obrazovanih muzičara, iz Srbije i Rumunije, da odštampam svoje stvaralaštvo. Ipak, na moju „Odu mira“ posebno sam ponosan, jer svaki dosadašnji „Banatski festival fanfara“ počinje ovom svojevrsnom himnom. Uvek mi se ledi krv u venama kad iz oko 700 truba svih učesnika festivala zagrmi melodija ovog mog dela, kojim sam sebi obezbedio trajanje – kaže Jon Rotariu Kordn, koji svira na svim duvačkim instrumentima.
I u njegovoj porodičnoj biblioteci, u kojoj je više od 3.000 knjiga („Svaku sam pročitao, i po nekoliko puta“), najviše je naslova iz oblasti teorije i istorije muzike, ali ima i domaćih i stranih klasika. Zagledan u Šekspira, na polici, ispričao nam je događaj sa puta seoske fanfare u Italiju. Prolazeći kroz Veronu, ugledao je jarku svetlost u daljini. Kad je od saputnika, Italijana, čuo da je to spomenik Romeu i Juliji, svojim Kuštiljčanima je predložio da iz voza izađu. „Nikada sebi ne bih oprostio da to nisam uradio, da taj spomenik izbliza nisam doživeo.“
Desetine diploma, pehara, povelja, plaketa i drugih priznanja, dobijenih na raznim smotrama i takmičenjima, širom nekadašnje države, svedoče o misiji širenja ljubavi prema muzici. Čak u trinaest okolnih sela, u vršačkom kraju, oformio je fanfare, kojima pomaže „kad im zaškripi“.
– Imam recept za dugovečnost i uvek lepo raspoloženje, zapravo, nudim svoj eliksir mladosti: muzika i vino, od čega i cveće lepše i brže cveta. Kad bi svet poslušao Platona i mene, nikada ne bi ratovao, jer bi život bio u skladu sa muzičkim tonovima. Ko peva, svira i vino pije, ne može da ostari – komentariše naš sagovornik zapažanje da prilično mladalački izgleda, dodajući da redovno posećuje sve muzičke seminare, najčešće u Rumuniji.
Kad smo ga upitali da li se bavi i etnomuzikologijom, odgovorio je:
– Ja sam samo zemljoradnik, i u pauzama između dve njive utvrđujem šta su narodi jedni od drugih pozajmili. Muzika je povezala i isprepletala narode, posebno na balkanskim prostorima.
J. Danilović
-----------------------------------------------------------
Tito i Čaušesku
Kad se seti jednog događaja od pre skoro četiri decenije, Jon Rotariu Kordn se i danas – ježi:
– Nakon susreta sa Titom, Nikolaje Čaušesku se vraćao u Rumuniju preko Vršca. Kurirom su mi „drugovi“ iz Vršca poručili da hitno sa svojim muzičarima dočekam gosta iz Rumunije, u centru grada, i događaj učinim svečanijim. Najbrže što smo mogli, stigli smo pred Gradsku kuću, usput oblačeći uniforme. U trenutku kad je Čaušesku iskoračio iz automobila, orkestru sam dao intonaciju za izvođenje pesme „Našoj zastavi“ („...napisano je jedinstvo...“), u to vreme u Rumuniji zabranjene. Već kod prvih taktova, predsednik se samo trgnuo, a ja sam počeo da brišem znoj sa čela, i brinem šta će mi se desiti zbog ove nepromišljenosti. Međutim, posle desetak dana, stigao je svojevrstan odgovor: Radio Bukurešt je počeo da emituje ovu zabranjenu svečanu pesmu, jer je, u povratku, Čaušesku komentarisao naše sviranje: „Ako može u inostranstvu, što ne bi moglo i u Rumuniji”.
objavljeno: 26.12.2010
