Izvor: Politika, 27.Jul.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fajront kafanskog bisera
Miladin Kovačević, alijas Jakov – Jaša Grobarov (1938–2013)
Jakov – Jaša Grobarov je prošle srede popio svoj život. Naiskap, bez pardona, do kraja – nema više, gotovo, fajront. Smatrao je da tako dolikuje poslednjem beogradskom boemu, znamenitom marginalcu i kafanskom biseru.
Bio je talentovani pesnik, pisac i slikar u duši, prvenstveno kafanski pustolov i izazivač sudbine. Posle duge i teške bolesti, juče je sahranjen na Bežanijskom groblju u Beogradu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Život je kratak, samo su kafanske noći preduge, šalio se Jakov Grobarov u „Grmeču”, kada nas je davno upoznala legendarna pozorišna novinarka „Politike” Mira Radošević. Tada mi je ispričao da se nekad zvao Miladin Kovačević, da je bio siroče iz Hercegovine koje je neko doveo u Beograd i – zaboravio.
Često je, priznaje, stajao poput otkačenog praznog vagona na nekom sporednom koloseku. Svojevremeno je radio na groblju: otud i pseudonim Grobarov. Ipak, gledao je na svet s vedrije strane i sa svakim je bio na ti.
Voleo je da priča o nezaboravnim godinama u Parizu, „gradu s pet zvezdica i bezbroj strana sveta”, kako je tvrdio. Slikao je na Monmartru, spavao ispod mostova na Seni i cirkao božole s klošarima.
Smatrao je da su sve beogradske kafane njegove: skupljao je anegdote, štosove i marifetluke raznih kafanaca. Kada je bio loše raspoložen, sedao je za tuđe stolove bez pitanja i započinjao nesporazume, ponekad i kavgu. Proslavio se davnim ekscesom „Av, av, av, samo da je Tito zdrav” u „Klubu” kod Ive i Bude. Kao da je tada slutio da će se mnogo godina kasnije pevati „Druže Tito, mi ti se koljemo”.
Pisao je o kafanama koje više ne postoje, o znamenitim krčmama i mehanama koje su odlepršale u nebo zajedno sa svojim stalnim konzumentima. „Čini mi se kao da je juče bilo kada se po kafanama spajalo po pet-šest stolova i svi su bili popunjeni. Vremenom, počelo je osipanje. Prvo stolovi, a potom i ljudi, odlazili su jedan za drugim. U nepovrat”, jadao se Grobarov.
Ne seća se kada je počeo da pije, ali je tvrdio da nikada neće prestati. Ispratio je Libera Markonija, Ljubinku Bobić, Zuku Džumhura, Tomu Zdravkovića, Branu Petrovića, Zokija Radmilovića, Viba, Vojina Partonića, Stevu Ševu, Preleta, Tirketa, Momu Kapora, Peru Kralja... Žalio je što nije lumpovao s Đurom Jakšićem (mada je u njegovoj kući imao nekoliko promocija), Tinom Ujevićem i drugim velikanima davno prohujale boemije.
Jašino srce kucalo je u skadarlijskim i čuburskim kafanskim baštama. A žestoka pića i još žešće mamurluke pretakao je po dorćolskim i savamalskim bifeima. Nema beogradske kafane u koju nije zašao. I dočekao zoru.
Izdvajao je fajronte u „Klubu književnika”, periferijske mehane je doktorirao a najviše se gubio u nekadašnjem „Bermudskom trouglu” („Šuma”, „Lipa” i „Grmeč”).
Voleo je da piše za nedeljni broj „Politike” (i to na ovoj strani). „Dragi moj uredniče, skontaj mi neki prigodan nadnaslov”, tražio je, pa sam mu sročio sada već antologijsku šinu KAFANSKI BISERI. Pod tim nadnaslovom napisao je more pričica koje su pretočene u nekoliko knjiga.
Tekstove mi je uvek donosio na vreme, u petak – tačno u podne. I uz osmeh: „Eto, malo, lepo vreme”. A kada je naučio da tekstove šalje elektronskom poštom, ređe sam ga viđao, uglavnom u „Herceg Novom”, jedinoj pravoj kafani u okolini „Politike”.
„Dođi, Mićko, popij piće sa mnom, ovo ti je još jedna prilika da sediš sa enciklopedijom beogradskog kafanskog života.” Tako mi je govorio Jaša Grobarov, prošle godine u „Herceg Novom”, kada sam ga video poslednji put.
Dugo je bolovao od raka grla i na to nije davao ni pet para. Nije krio da je u bolnici, posle operacije, samoubilački pušio na kanilu. Bio je neumeren u svemu, a naročito u piću: pio je na hektolitre.
„Ako ikada umrem”, smejao se svojevremeno, „zauzeću sto – tamo gore – u nekoj krcatoj kafanskoj aleji.”
A tu će Jakov – Jaša Grobarov, sasvim sigurno, propiti ostatak večnosti.
I to naiskap, pokoj mu duši.
Petar Mićković
objavljeno: 28.07.2013.
