Izvor: Politika, 28.Sep.2012, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Evrotransplant“ zove Beograd
Srbija bi u doglednoj budućnosti mogla da postane deveta članica najveće kontinentalne organizacije za legalnu eksploataciju i raspodelu organa za presađivanje
„Evrotransplant“, najveća kontinentalna organizacija koja kanališe legalnu eksploataciju i raspodelu organa namenjenih presađivanju, okreće oči ka Srbiji, izjavio je za „Politiku“ predsedavajući njenog upravnog odbora, Austrijanac Ginter Laufer.
Ova holandska fondacija, usmerava raspodelu organa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za transplantaciju u sedam evropskih država, zemlje Beneluksa, Nemačku, Austriju, Sloveniju i Hrvatsku. Početkom januara 2013. Mađarska će postati osmi redovni član, a Srbija bi mogla da se pridruži kao deveta članica, u doglednoj budućnosti.
Vodeći austrijski stručnjak za hirurgiju srca i torakalnu hirurgiju u bečkoj bolnici Algemajnes krankenhaus, profesor Laufer je potvrdio od ranije poznat podatak da je Srbija još pre desetak godina svrstana među poželjne kandidate za pristup „Evrotransplantu”, uz Litvaniju i Mađarsku. „Budući da će privremeno članstvo Mađarske – na snazi od početka ove godine – prerasti u redovno početkom 2013., otvaraju se mogućnosti za početak konkretnih pregovora sa Srbijom“, rekao je.
Kontakti između „Evrotransplanta“ i nadležnih u Srbiji nisu odveli dalje od postizanja saglasnosti u načelu. Profesor Laufer je istakao da Srbiji
eventualnim članstvom u „Evrotransplantu“ predstoji prilagođavanje na svim nivoima. Uz investicije u specijalizaciju kadrova, ulaganja u infrastrukturu, neophodno je usklađivanje postojećih i donošenje novih zakona o transplantaciji, pokretanje široke kampanje u javnosti kojom bi se podstakla spremnost građana na postmortalnu donaciju organa.
„Mogućnosti srpskog priključenja trebalo bi detaljno razmotriti i trasirati“, rekao je bečki hirurg ističući, pri tom, spremnost njegove ustanove da doprinese osposobljavanju, odnosno stručnoj specijalizaciji srpskih kadrova.
Imajući u vidu nivo opremljenosti bolnica u Srbiji i nedostatak kadrova, kada je o presađivanju organa reč, interesovanje „Evrotransplanta“ bilo bi dobrodošlo.
Priključenje sistemu „Evrotransplant”, sa druge strane, zahtevalo bi dorečene zakone kojima bi se sprečile eventualne zloupotrebe – pre svega na uštrb ovdašnjih donatora. Pri tome trebalo bi naročito pogledati iskustava nemačkog i italijanskog pravosuđa.
Ni u jednoj evropskoj zemlji, pa ni u državama koje su priključene sistemu „Evrotransplant“, legalno okviri donatorstva ne pokrivaju tražnju a iskustvo pokazuje da organe, po pravilu, lakše dobija ona zemlja koja je imala više uticaja. Tako je, u toku višedecenijske prakse raspodele raspoloživih ljudskih organa namenjenih transplantaciji, Nemačka lakše i brže dolazila do neophodnih organa.
U prilog rečenom ide podatak da je svaki četvrti operisani pacijent u Nemačkoj bio Italijan, državljanin zemlje koja nije članica „Evrotransplanta”. Kako, dakle, objasniti, da su (imućni) pacijenti iz Italije dolazili u Nemačku, da bi im bio presađen organ posredstvom „Evrotransplanta” – organizacije koja je u svojim statutima odredila da organi mogu biti prosleđeni samo pacijentima u državama članicama?
S obzirom na složenu problematiku efikasnog zakonskog regulisanja raspodele, za koju većina priznatih stručnjaka tvrdi da nema univerzalnog rešenja, na pokazano interesovanje „Evrotransplanta“ moglo bi se gledati sa smeškom u jednom oku i sa suzom u drugom. Pre svega, ako se uzme u obzir da zemlje članice pooštravaju zakone o raspodeli postojećih, nedovoljnih resursa. To neminovno za sobom povlači pritisak na države na takozvanoj periferiji EU, ili izvan nje, da se priključe sistemu eksploatacije i raspodele organa za presađivanje.
Miloš Kazimirović
objavljeno: 28.09.2012
.jpg)
