Izvor: Politika, 02.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evrotransplant neće rešiti naše probleme
Budućnost presađivanja je na mladim hirurzima. – U ovom času važnije je razviti lokalnu mrežu davalaštva nego učlaniti se u Evrotransplant
Dr Stevan Pavlović, koordinator za transplantacije u Kliničkom centru Srbije, ukazuje da se program transplantacija ne može finansirati iz zajedničkog Fonda zdravstvenog osiguranja, već da je neophodno da postoji zaseban fond iz kojeg će se centri finansirati prema ostvarenim rezultatima. Iz tog fonda bi trebalo edukovati i kadar.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– Budućnost transplantacija je na mladim hirurzima. Hrvatska klinika „Sveti duh” je postigla cilj kada je među hirurzima u dobi između 30 i 40 godina napravljena anketa da li žele da se bave transplantacijama. Poslati su u svet i sada ova klinika ima svetske uspehe. Hrvatska je samo prošle godine uradila više od 200 transplantacija bubrega – kaže dr Pavlović.
On hvali predloženo rešenje o jedinstvenom registru, ističe da je dosadašnja praksa da svaka bolnica ima svoju listu bila besmislena.
– Građani treba da se o davanju organa izjašnjavaju na primarnom nivou, dakle kod svog izabranog lekara, a ovi podaci se centralizuju u upravi, odnosno nacionalnoj agenciji – ističe dr Pavlović.
Ovaj iskusni lekar, koji je kao koordinator obezbedio više od 100 organa za transplantacije, skreće pažnju i na član predloženog zakona koji se odnosi na takozvanu emotivnu transplantaciju, odnosno situaciju kada supružnici daju organ bračnom drugu.
– U zakonu se mora precizirati koliko godina bračni drugovi treba da su u braku kako bi se sprečila eventualna zloupotreba izgovora sklapanja braka zbog dobijanja bubrega. Takođe, posebno je važno da se izričito navede da bračni drugovi nemaju maloletnu decu. Jer, događa se da žena da bubreg mužu, a da transplantacija ne uspe , pa na dijalizi imamo oba roditelja, znači dva invalida, a bar jedan mora da radi i brine o maloletnoj deci. Žene su inače emotivnije i u čak 70 odsto slučajeva one daju bubreg suprugu – navodi dr Pavlović.
Prvi put zakonom su ponuđena rešenja u skladu sa propisima Evropske unije, pa bi njihovim usvajanjem Srbija najzad mogla da postane član Evrotransplanta, organizacije od koje bi dobijali neophodne organe, ali bi i Srbija morala da ustupi organe svojih donora. Naši lekari smatraju da članstvo u Evrotransplantu nije ključno. Profesor Božina Radović podseća na primer Švajcarske koja nije član te organizacije, a uspešno radi program transplantacije, jer je kod njenih građana visoko razvijena svest da je novi organ jedini lek za teško bolesne ljude. Ta svest mora i kod nas da se podigne, jer će to pre rešiti problem nestašice organa nego učlanjenje u ovu organizaciju, od koje naš sagovornik sumnja da ćemo dobijati organe za presađivanje na vreme i i da će oni biti odgovarajućeg kvaliteta.
Dr Pavlović podseća da je u ovom času važnije razviti lokalnu mrežu davalaštva, da učlanjenje u Evrotransplant nije neophodno da bi radili transplantacije. Dr Gradinac takođe objašnjava da su samo neke zemlje u Evrotransplantu.
Ulazak u Evrotransplant nije ključan. Dobro je da postoje „tvining” programi za saradnju sa zemljama koje nisu članice i mi radimo na takvoj saradnji sa Austrijom. Mislim i da trebasačekati rezultate mučne istrage o nestalim Srbima sa Kosova i trgovini njihovim organima i ne ići ispod linije dostojanstva sa zemljamaza koje se dokaže dasu učestvovale u tome – smatra dr Gradinac.
Olivera Popović
[objavljeno: 03/03/2009]
