Izvor: Politika, 19.Mar.2015, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Enklava” natopljena suzama
Sever Kosmeta ovacijama pozdravio nekadašnju fudbalsku zvezdu Dejana Stankovića, kao i Anicu Dobru i ostale članove filma o pogromu, koji je rasplakao gledaoce
Zvečan – Ne pamti se mirnijih sat i po na severu Kosmeta. Ne u poslednjih nedelju dana, nego što je to bilo u bioskopskoj sali Doma kulture u Zvečanu, u utorak uveče.
Prikazivao se, posle svetske premijere na Festu, celovečernji film „Enklava”, Gorana Radovanovića, na godišnjicu pogroma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nad kosmetskim Srbima.
Više od pet stotina ljudi na prvoj projekciji pratilo je dirljivu dramu Srba u enklavi, u selu Vrelo u Metohiji.
U publici su zajedno sa fantastičnim malim glumcima, naturščicima – Filipom Šubarićem, Denisom Murićem, Nenadom Stanojkovićem i Milanom Sekulićem, decom koja su rođena i žive na Kosmetu, Milenom Jakšić, glumicom iz Zubinog Potoka, bile i filmske zvezde, Anica Dobra i Rastko Janković. I pored njih je, sa dvojicom sinova, sedela i velika fudbalska zvezda iz Zvezde. Bio je to Dejan Stanković, bivši kapiten reprezentacije Srbije i Crvene zvezde. Film su gledali i funkcioneri, intelektualci, radnici, domaćice, penzioneri, studenti, đaci… Činilo se da je ceo sever Kosova stao u bioskopsku salu.
Zajedno, pod istim svodom, i Mitrovčani i Zvečanci, i mladi i stariji, iz Leposavića i Zubinog Potoka. „Enklava” ih okupila! Okupio ih film. U 92 minuta sažeta je nevolja i čemer i ono malo napaćenih duša koje bitišu u svojevrsnom logoru bez žica.
Do mene, u trećem redu, gde je ostalo jedno slobodno mesto, sela su dva dečaka Osnovne škole „Vuk Karadžić” u Zvečanu.
Nikola Adžić i Dušan Milosavljević su đaci petog razreda. Mirno, bez ikakve priče ili kakvog vrpoljenja, odgledali su film. Samo su se jednom oglasili. Kada se na velikom platnu pojavio Denis Murić, njihov Zvečanac.
– Evo ga Denis – radosno prošaputaše.
Na početku filma, dok su se poslednji gledaoci, po običaju, tiskali do svojih mesta, u šali ih upitasmo kako su nabavili karte.
– Meni tata radi u opštini – veselo reče Dušan, dok je Nikola samo dobacio:
– Ja sam otišo’ u opštinu i tražio!
A, karte su se besplatno delile. Za sve tri projekcije koje su se te večeri prikazivale, bioskopska sala je bila tesna.
Dirljiva drama nikoga nije ostavila ravnodušnim. Žene su plakale. Pogodila ih sudbina malog Nenada, jedanaestogodišnjaka, oca Voje, preminulog dede... I dolazak dečaka u Beograd, gde ga njegovi vršnjaci pogrdno zovu „Šiptar”.
Pokoji muškarac u mraku je negodovao.
Svetla su se upalila. Filmska ekipa je pozdravljena ovacijama. I, to je mnogima nateralo suze na oči.
Na nogama, u bioskopskoj sali, bio je sever Kosmeta!
Dugo se prolamao aplauz. Nosili su mali glumci bele dresove na kojima je pisalo „Enklava”. I sa prednje strane i na poleđini, nacrtan je broj 10. To je broj koji je nosio Dejan Stanković. Sa sinovima je velika zvezda srpskog i italijanskog fudbala dotrčao do bine i podelio crvene majice. Ponovo se nekoliko minuta aplaudiralo.
Čini se da nikada više novinara nije bilo, ovde u Zvečanu. Sevali su blicevi fotoaparata, kamermani su se jedva provlačili kroz narod, jer su mnogi tražili autograme. I, naravno „sliku za uspomenu”. Sa svih strana, slikalo se mobilnim telefonima.
– Ovo je veče za pamćenje. Vidite ovu punu salu. Čula sam da je film tužan, kao što je, uostalom tužna i naša svakodnevica. Ali, tamo u enklavama, to nije život, to je pitanje života i smrti. Hvala svima koji su dali sve od sebe da naprave ovo delo, da film ugleda svetlost dana – u dahu je pričala Nada Jovanović, vaspitač u jednom ovdašnjem obdaništu, dok je, kao i njena prijateljica sa kojom je došla, brisala tragove šminke od suza.
I penzionisani profesor Gimnazije u Kosovskoj Mitrovici, Slobodan Tanić, koji je u pogromu 2004. sa oko hiljadu Srba jedva izvukao živu glavu iz sela Svinjara, nadomak južne Mitrovice, nije krio tugu. Ali na njegovom licu su se videli i tragovi zadovoljstva što je „ovakav film napravljen”.
– Za nas koji smo ovo preživeli i koji smo i sada ovde, ovo nije film, ovo je stvarni život. Neizvesnost, strah od sutrašnjice, beznadežnost – sve je to opisao Radovanović, čovek koji kako čujem nije odavde. Nije s naših prostora. Ovo treba da vide svi. I u Srbiji i u svetu – rekao je u holu Doma kulture u Zvečanu penzionisani profesor koji, kao i mnogi iz Svinjara, sada živi u naselju Mali Zvečan. Iz Zvečana se vidi Svinjare koje je u martovskom pogromu do zemlje sravnjeno.
Na ulazu u salu, pred drugu projekciju, ponovo se tiska narod. Redar pokušava da zavede red, ali mu to teško polazi za rukom. Sudaraju se oni što izlaze i oni koji bi da zauzmu mesto.
Na projekciji od 17, 30 bili su i Aleksandar, Branko, Vuk, Marko, Darko, Milan… Mladići tek stasali, koji su čekali da se smanji gužva.
Pokazuju slike u telefonu. Slikali se sa Stankovićem, sa rediteljem i scenaristom Radovanovićem, sa glumcima.
– Sa severa smo, ali znamo kako se živi u enklavama. Imamo rodbinu koja živi u pravom getu. Ovaj film je istinita priča, a sve što je istina, naći će put do onih koji će život Srba nazvati pravim imenom. Nazvaće ga životom u logoru i to u 21. veku, gde naočigled celog sveta Srbin ne zna da li će dočekati jutro – u dahu govori Branko, rodom iz obližnjeg sela. Tu, nadomak Zvečana.
Sa ženom je došao. Neće da se predstavlja, jer je „kod nas sve politika”.
Sa ženom je gledao film, koja je sve vreme plakala. Sestra joj je udata u jednoj od enklava.
Ubrzo počinje i druga projekcija. U holu je sve manje gužve, ali na ulaznim vratima je mnogo onih koji će morati da sačekaju 22 časa i budu na trećoj projekciji.
Ne pamti se, čujem od starijih, da je ovoliko naroda čekalo jedan film.
Biljana Radomirović
objavljeno: 19.03.2015.
