Izvor: Danas, 05.Jun.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Energetska diversifikacija
Srbija je u velikoj meri zavisna od uvoza prirodnog gasa iz Rusije, odakle zadovoljava skoro devet desetina svojih potreba. Nepostojanje alternativnih snabdevača i rezervnih puteva snabdevanja pogoršava situaciju.
Glavni ciljevi su slabljenje EU i NATO, kidanje bezbednosnih i političkih veza Evrope sa SAD i zaokruživanje celog kontinenta kao područja političke i bezbednosne dominacije Rusije. To je vidljivo ne samo po ruskom učešću u ratu u Ukrajini, pretnjama drugim susedima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ili podršci ultralevim i ultradesnim evroskeptičkim partijama širom EU, nego i sadržaju sve agresivnije propagande kroz medije, kulturnu saradnju i proevroazijske NVO. Više nego njeni susedi, Srbija je još u nedoumici oko svoje spoljnopolitičke orijentacije. Zapad ili Istok, Evropa ili Rusija, liberalna demokratija ili autokratija, vladavina prava ili kult ličnosti - ta pitanja su otvorena već dva veka. Velika je želja da se učestvuje u tehnološkom napretku koji predvode zapadnoevropske i severnoameričke zemlje i da se dostigne njihov životni standard. Nasuprot tome je neprihvatanje liberalnog modela organizacije društva koji uključuje prvenstvo pojedinca nad kolektivom, ljudska i manjinska prava, vladavinu prava i odgovornost vlasti pred građanima.
"Srpski san" u obliku u kome je nastao devedesetih, kao i prethodni "jugoslovenski samoupravni san", želi da se smesti "negde između", da koristi sve pogodnosti zapadnog tehnološkog i ekonomskog napretka istovremeno zadržavajući ili tek kozmetički menjajući nasleđene autoritarne, kolektivističke oblike političkog, ekonomskog i svakodnevnog života. Nikako da se shvati da su Evropa i SAD uspele stvoriti sva ona potrošačka čuda za kojima teži snevač "srpskog sna" baš zato što su tamo u središtu sistema pojedinac i njegova sloboda, sigurnost vlasništva i vladavina prava.
Dodatna prepreka usmerenju ka Zapadu i razvoju moderne države već vek i po je i nerazrešeno pitanje granica. "Nacionalno ujedinjenje" je najčešće bilo važnije od razvoja već postojeće države. Štaviše, prvo je namerno potencirano na račun drugog, kako bi se javne i tajne autoritarne strukture lakše održale na vlasti, kroz neprekidnu etnonacionalnu mobilizaciju i sukobe sa susedima. Pogrešan izbor ciljeva, a ne samo sredstava ili savezništava, u korenu je nedavnih ratova, zločina, poraza i gubitka ugleda.
Delovi političke, poslovne, kulturne, verske i druge elite kojima odgovara večito ostajanje "između" posebno nastoje osujetiti priključivanje Srbije EU i NATO, pre svega zbog reformskog potencijala tog pridruživanja. Jačanje otvorenosti i odgovornosti u politici, tržišta u ekonomiji, vlasničkog i svakog drugog prava pojedinca u odnosu na odozgo nametani kolektivni interes, a kvaliteta u medijima, obrazovanju, kulturi i svakodnevnom životu, ne odgovara javnim i tajnim strukturama moći koje Srbijom pod različitim zastavama i parolama vladaju skoro neprekidno više od veka. Iako je priključivanje EU teorijski moguće i bez ulaska u NATO, ovo dvoje je povezano. U pitanju su vrednosti za koje se jedno društvo opredelilo. Ili one liberalnodemokratske, "zapadne" vrednosti parlamentarne demokratije, ljudskih prava, tržišta i vladavine prava, ili one kolektivističke, često smatrane "istočnim", koje znače samovlašće, vladavinu jakih i neodgovornih pojedinaca, umesto vladavine zakona i relativnost svih ljudskih prava i sloboda.
Energetska sigurnost Srbije je zato značajna i po sebi i u kontekstu evroatlantskih integracija. S propašću Južnog toka odlazi i san da je moguće dobro živeti "negde između" dva oko nas postojeća sistema vrednosti i modela društva i da je tako moguće steći ucenjivački potencijal u odnosu na susede i privilegovan položaj u regionu. Zato diversifikacija snabdevanja gasom nije samo tehničko pitanje izgradnje novih cevovoda ili drugih postrojenja koja treba da nam obezbede više snabdevača i više puteva snabdevanja. Zaokret koji je u toku znači napuštanje - što zlonamerne što lakomislene - politike vezivanja Srbije za samo jedan izvor snabdevanja energijom, i to onaj od najbahatijih i najnepouzdanijih, možda i najgorih na našem kontinentu. Politike koja je dovela do pogubnog energetskog sporazuma iz 2008. NJeno napuštanje treba da vodi preispitivanju tog sporazuma. Pogotovo stoga što njegovi neispisani delovi ne trebaju zemlji koja teži miru i dobrosusedstvu.
Potrebno je ravnopravno uključivanje Srbije u evropski i balkanski energetski sistem, uz poštovanje svih tržišnih pravila i principa koji tamo važe, solidarnost, dobrosusedstvo i smeštanje energetske u širu reformsku politiku, koja vodi integraciji u EU i NATO. Posledica treba biti razvlašćivanje svih onih struktura vlasti i ekonomske moći u javnom i privatnom sektoru koje su decenijama parazitirale na "geopolitici" na račun interesa građana, skrivajući punu cenu i svrhu svojih politika, a bez čistih računa i jasnih pravila igre, sistematski onemogućavajući konkurenciju i ravnopravnost na tržištu.
Ako sadašnji energetski zaokret ne ostane samo puko tehničko pitanje, nego dobije i svoju političku, pa i vrednosnu nadgradnju, onda će Srbija brže postajati deo one Evrope kojoj već dvesta godina teže najbolji u njoj.
Autor je član Političkog saveta LDP
