Izvor: Politika, 06.Dec.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Elitu niko ne planira
Kao i upis na fakultet tako je i usavršavanje u inostranstvu i povratak u zemlju stvar izbora, a ne deo državne strategije, smatra dr Ljubinka Trgovčević
Oko 70 odsto srpske inteligencije 19. veka obrazovalo se u inostranstvu. Na početku 21. veka državna strategija na polju obrazovanja elite ne postoji, nemamo zbirne podatke o tome koliko je mladih u ovom trenutku u inostranstvu, a koliko ih se vratilo posle školovanja, a često sudbina jednog talenta zavisi od natpisa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u medijima.
Tako je Slobodan Tomić, koji je za tri i po godine završio Fakultet političkih nauka sa prosekom 9,53, umalo zbog „papirologije” ostao bez stipendije koja mu je neophodna da bi studirao na prestižnom britanskom Fakultetu za ekonomiju i političke nauke. Fond za mlade talente Ministarstva omladine i sporta nije mogao Tomiću da stipendiju, jer uz originalnu potvrdu o upisu nije, kako kažu, dostavio prevod dokumenta na srpski, iako je sve druge uslove ispunio. Problem koji je stigao i do javnosti, ipak, rešen je pre nekoliko dana – posle angažovanja ministarke Snežane Samardžić-Marković, inače i predsednice Fonda, i jedne međunarodne kompanije koja je insistirala na anonimnosti.
Strana ponuda
Ako se izuzmu konkursi ministarstava nauke i prosvete, ovaj vladin fond u kojem uz rektora i predsednika SANU sedi još pet ministara i koji svake godine podeli stotinak stipendija za školovanje studenata u zemljama EU i od ove godine Efte, praktično je jedina državna institucija nadležna za usavršavanje mladih u inostranstvu.
Doktor Ljubinka Trgovčević-Mitrović, profesorka savremene političke istorije na Fakultetu političkih nauka, koja je pisala o prvom planskom školovanju srpske elite u 19. veku, kaže da za razliku od tog vremena danas mladi mogu preko raznih stranih i delimično domaćih fondacija da nastave školovanje u inostranstvu i postanu buduća elita. Međutim, sve je to, kao i upisivanje na fakultet, stvar izbora, a ne deo celovite strategije razvoja zemlje.
– Postoji naučna strategija, ali ona nije dovoljna. Potrebno je nešto više od parcijalnih planova, da neko tačno odredi koliko će nam za deset godina biti potrebno informatičara ili hemičara. Važno je da tačno znamo koje će nauke za 15 ili 20 godina ova zemlja razvijati, koji će nam kadrovi biti potrebni u narednom periodu, da li ćemo da investiramo u kvalitet života ili stalno računati na to da ćemo voditi ratove. Pitanje na koje još nije odgovoreno jeste da li je za ovu zemlju važnija vojska za koju ide najveći budžet ili je važnije obrazovanje – kaže profesorka Trgovčević.
Ona dodaje da mladi danas imaju veliku „stranu ponudu”, ali da čudi činjenica da ne možemo pronaći evidenciju koga ova država u ovom trenutku školuje u inostranstvu.
– Oni su u 19. veku tačno znali gde su im studenti, koliko ih ima i šta u kojem trenutku oni rade, dok ova država uz pomoć svih modernih tehnologija i sa populacijom od oko sedam miliona stanovnika to ne zna. Danas je glavna parola „da nam se vrate mladi”, a pri tom su naši propisi toliko komplikovani da samo za nostrifikaciju u najboljem slučaju treba šest meseci i još puno košta. Kako da nekog dovedete sa Berklija, kad on neće moći da radi šest meseci dok mu neko manje stručan od njega ne nostrifikuje diplome – pita se naša sagovornica.
Na naše pitanje šta savetuje svojim studentima da li da odu ili ostanu, ona odgovara da stiže dosta ponuda za stipendije, uglavnom uz Nemačke, i da ona daje preporuke u nadi da će se studenti vratiti. I tu je još jedna bitna razlika – u 19. veku su se apsolutno svi vraćali, a danas"
Studentska bitka
– Danas je situacija očajna. Evo primera naše organizacije, koja od 1952. godine šalje studente u inostranstvo i koja je sada pred međunarodnom suspenzijom. Naime, pošto već dve godine nemamo stabilan izvor prihoda, nismo platili članarinu koju svaka zemlja plaća na godišnjem nivou. Trenutno smo na čekanju u Ministarstvu finansija – objašnjava Dragan Vukićević, direktor nacionalnog odbora IAESTE Srbija, organizacije koja se bavi razmenom studenata tehničkih i prirodnih nauka.
Poznat po tome što se već 35 godina „bije da pošalje studente u inostranstvo”, naš sagovornik kaže da uz pomoć pisanih dokumenata jasno može da se vidi koliko je u jednom periodu država čvrsto stajala iza ideje o planiranju inteligencije.
– Posle Drugog svetskog rata počela je da se uspostavlja strategija školovanja najboljih u inostranstvu, uz doduše uslov da budete član partije, ali on nije bio presudan kriterijum. Država je finansirala rad naše organizacije, plaćala putne troškove, a naglasak je bio na tehničkim i inženjerskim naukama. Studenti su slati i u Evropu i u Ameriku, ali najviše u Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju. Podaci pokazuju da je godišnje u inostranstvo odlazilo između 650 i 750 studenata, a danas uspevamo da pošaljemo maksimalno 300 – ističe Vukićević. Po njegovom sećanju, direktno finansiranje države prestaje početkom sedamdesetih, kada taj problem preuzimaju na sebe republike. „Za razliku od Slovenije, koja je tačno znala šta hoće i koja je imala strategiju”, kaže, „Srbija se nije najbolje pokazala”.
– Tokom devedesetih sve je zavisilo od toga ko je na čelu Ministarstva prosvete, a umesto državne strategije imali smo odluke koje su direktno zavisile od jednog čoveka. Posle 5. oktobra 2000. ponadali smo se da će krenuti nabolje, ali eto nas opet kako radimo na mišiće, zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca – kaže Vukićević.
Odgovor na pitanje zašto je tako važno da se mladi pošalju u inostranstvo naš sagovornik vidi ne u učenju, jer kaže da se isto uči i na Itonu i na Beogradskom univerzitetu, već u mogućnosti da se „poboljša psihološki profil”:
– Evo uzmite primer dva studenta. Prvi nikada nigde nije putovao, posle diplomiranja je u očajanju napustio zemlju, prodao crkavicu koju je ovde imao on ili njegovi roditelji i naviknut na naš sistem vrednosti, on posao ne traži već ga čeka. Nema gde da se vrati, jer ništa nema i zato što naše društvo ne prašta neuspeh, a u njegovo obrazovanje je uloženo. To je čist gubitak i za njega i za državu. I zato danas imate tehnologe koji čuvaju eksponate po muzejima u Barseloni ili arhitekte koji peru sudove po Londonu. S druge strane imate studenta koji je tokom studija imao priliku da putuje, da vidi i iskusi nešto drugačije i koji je takođe otišao u inostranstvo, ali koji je spreman da se vrati, ne zbog velike plate već zbog uslova rada zbog kojih je prvenstveno i otišao. E u tome je razlika. Ako ova država misli da ne treba ulagati u najbolje, da mi treba da se ugasimo kao institucija, da ne treba imati nikakvu strategiju u planiranju budućnosti ove zemlje, onda svi treba da ugasimo svetlo i odemo negde drugde...
Sandra Gucijan
[objavljeno: 07/12/2009]
