Izvor: Politika, 04.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ekološka bomba u rezervatu
Izbor za gradnju spalionice i deponije pao na područje koje je, u izveštaju Svetske banke, ocenjeno kao "crna tačka" zagađenja vazduha
TEMA DANA
Najava izgradnje spalionice komunalnog otpada u selu Beljin (opština Vladimirovci) za čelnike ove lokalne samouprave je dobar biznis: vrednost ove investicije koju ulaže jedna švajcarska kompanija procenjuje se na oko 300 miliona evra. S druge strane, ekolozi su protiv spalionice, jer one, po dosadašnjim iskustvima zemalja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u razvoju gde se one ukidaju, ugrožavaju životnu sredinu i imaju pogubne posledice po zdravlje ljudi.
Kako komentariše dr Slobodan I. Marković, koji se bavi problemom otpada u civilnom društvu, zanimljivo je zašto je baš to područje koje zahvata Mačvanski, Kolubarski i region Srema izabrano za spalionicu otpada kada se zna da je ovaj region u studiji Svetske banke i Ministarstva za životnu sredinu ocenjen kao "crna tačka zagađenja vazduha". U kolubarsko-obrenovačkom koridoru se nalaze elektrane koje koriste lignit. Ovde su učestalija respiratorna oboljenja zbog povećane emisije sumpordioksida koja prevazilazi standardne vrednosti kvaliteta vazduha. U ovoj studiji još piše da se prekomerno industrijsko zagađenje javlja u većem broju identifikacionih "crnih tačaka": Boru, Kragujevcu, Pančevu i Šapcu.
– Postavlja se pitanje da li je poznato da i spaljivanje komunalnog otpada ima veoma štetne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu – komentariše Marković.
Smrtnost dece
Ovaj profesor upozorava da, ukoliko bi se u mestu Beljin izgradila spalionica otpada, emisiji opasnih materija iz Termoelektrane Obrenovac 1 i 2 pridružila bi se emisija kancerogenih dioksina iz spalionice, pa bi zagađenju životne sredine bili izloženi, pored Šapca, Obrenovca i Vladimirovaca, i reka Sava, kao i Obedska bara, ali i sva sela donjeg Srema. Vojvođanska strana je izložena vetrovima koji dolaze iz pravca jugoistoka, direktno donoseći aerozagađivače iz ovih postrojenja.
Japanski geofizičar Mišio Tanabaši otkrio je da je smrtnost kod dece koja žive u mestima niz pravac vetra od ovih postrojenja za spaljivanje otpada veća za 40 do 70 odsto.
– Eventualnom izgradnjom deponije na drugoj strani Save, na prostoru opštine Pećinci, petnaest pećinskih sela našlo bi se između deponije na jugu i industrijske zone duž autoputa na severu, a sve u prečniku od desetak kilometara – kaže Marković. Zanimljivo je da su u dva slučaja, u opštini Pećinci (selo Karlovčić) i u opštini Šabac (selo Bogosavac), za deponije predloženi tereni izloženi podzemnim vodama: prvi u blizini Obedske bare, a drugi u blizini šabačkog vodocrpilišta.
Uz nepovoljan geološki sastav zemljišta i visoke vode, prilikom izbora zaboravljeno je da su sela s jedne i s druge strane poznati proizvođači hrane. Naravno, šabački čelnici su uočili propust i odustali od predložene lokacije. Teško je poverovati da će građani i čelni ljudi opštine Pećinci prihvatiti kao rešenje predloženu lokaciju za deponiju na njihovom ataru, posebno kada se uzme u obzir da je ona u prirodnom zaleđu Obedske bare, turističke zone i rezervata ptica, koji je zaštićen od Uneska Ramsarskom konvencijom o vlažnim staništima, dodaje dr Marković.
– Fabrike za reciklažu otpada, koje uključuju i deponije, moraju biti u industrijskoj zoni, posebno odvojene od podvodnih i plavnih terena, van turističkih centara, odvojeno do nacionalnih parkova i stambenih naselja. Primećujemo da nijedan od ovih kriterijuma nije poštovan kod predlaganja lokacije za izgradnju spalionica i deponija u Srbiji – ističe on.
Kako konstatuje profesor Marković, ukoliko znamo da se transnacionalne kompanije, koje investiraju u spalionice komunalnog otpada, proteruju iz razvijenih zemalja, postavlja se pitanje koji su motivi prevagnuli da se u našoj zemlji grade spalionice i deponije otpada na poljoprivrednim površinama.
Italijansko iskustvo
Trebalo je samo pročitati studiju Svetske banke u kojoj se zaključuje da su spalionice najskuplji vid upravljanja otpadom, jer zahtevaju visokokvalifikovanu radnu snagu, pažljivo i skupo održavanje postrojenja i predstavljaju opasnost po životnu sredinu. Na drugoj strani, studija pod nazivom "Spalionice otpada – umiruća tehnologija" govori da su svetska iskustva u vezi sa komercijalnom i ekonomskom stranom finansiranja takvih postrojenja sistematizovana u kapitalne projekte koji zahtevaju visoke investicione troškove održavanja. Samo promena filtera staje po nekoliko desetina miliona evra, tehnički visokoobučene operatere, strogo kontrolisanje propisa u vezi sa aerozagađenjem koje emituju spalionice.
Korisno je svakako na kraju istaći italijansko iskustvo po pitanju spalionica nakon što je javnost saznala o pogubnim posledicama spaljivanja čvrstog otpada na životnu sredinu. Ova saznanja dovela su do višegodišnjeg vanrednog stanja, a kada su se zvaničnici suočili sa građanima bili su primorani da zatvore postrojenja i zatraže nova rešenja. Sama činjenica da je zatvaranje spalionice iznuđeno vanrednim stanjem, a ne razboritošću odgovornih, pažljivim demografskim, društveno ekonomskim i geološkim analizama teritorije, upućuje na potrebu posebne analize odnosa organa javne vlasti prema ovom profitabilnom i pogubnom poslu, zaključuje Marković.
Nada Kovačević
[objavljeno: 04.10.2006.]
