Izvor: Politika, 24.Jul.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva zavičaja Roberta Hamerštila
Kad je u Beču, misli na Vršac, a kad je u svom rodnom gradu – misli su mu u prestonici Austrije, gde ima mnogo prijatelja, koje često dovodi da „osete našu, srpsku kulturu”
Vršac – Austrijski i srpski slikar, Robert Hamerštil, zaslužio je i doživeo dve privilegije. Već dva puta je izlagao u Leopold muzeju, u Beču, u kome se počast ne ukazuje živim umetnicima, koji su zadužili Evropu i svet. Drugo poštovanje mu je, prošle godine, ukazao rodni Vršac, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je, zajedno sa porodicom, morao da napusti, kad je sloboda stigla, oktobra 1944. godine: dodeljena mu je titula počasnog građanina, a pre izvesnog vremena, u obližnjoj Gudurici, u porodičnoj kući, otvorena je stalna postavka Hamerštilovih likovnih ostvarenja. Kasnije će to prerasti u muzej.
– Ovde sam rođen, ovde je moja krv, i moj duh – rekao nam je na korektnom srpskom Robert Hamerštil, Vrščanin po rođenju i htenju, a ugledni Bečlija već punih pet decenija, koji za sebe kaže da ima dva zavičaja.
Kad je u Beču, misli na Vršac, a kad je u svom rodnom gradu, u kome je proveo prvih dvanaest godina – misli su mu u prestonici Austrije, gde ima mnogo prijatelja, koje često dovodi da „osete našu, srpsku kulturu”. Kad govori o sebi, kaže: „Mi, Srbi...”. Doduše, on po ženskoj liniji ima srpske krvi.
Kad polazi u Beč, sa Vršačkog brega nosi komade stena, kojima leči glavobolju.
– Moj otac, pekar vršački, iz Aleksine ulice (sadašnja Žive Jovanovića), imao je sve same Srbe za prijatelje. To se odrazilo na mentalitet, pa nisam razumeo zašto smo nakon drugog svetskog rata morali da odemo. Svi su ljudi isti: ili dobri, ili zli. Vršac je poseban grad, isijava energiju koja mobiliše, i liči mi na Njujork: sve je u njemu uvek u pokretu, lepa su dvorišta, vazduh večito struji, a i „buvljak” oba grada imaju.
U intervjuu jednoj američkoj televiziji, pre nekoliko godina, istakao je: „Njujork je kao moj Vršac”. Onda ga je novinar pitao gde se nalazi taj grad, koji često pominje.
– U Banatu – odgovorio je.
– A, gde je Banat?
– U Vojvodini – dodao je.
– A, gde je Vojvodina – insistirao je žurnalista.
– U Srbiji – uporan je bio i Robert.
Nastavili su razgovor, jer je novinar shvatio da priča sa čovekom koji svoju rodnu varoš – nosi sa sobom.
Umetnik kaže da svoju stvaralačku energiju crpi iz detinjstva, opisanog u autobiografskom delu „Jedno banatsko detinjstvo 1939 – 1949.”, koju je ilustrovao sa 32 crteža. Iz detinjstva je „povukao” i ćirilicu, kojom potpisuje sva svoja dela i piše posvete.
Opštinski većnik, profesor Jovan Kolar, posvećen je ideji da Hamerštil dobije svoju stalnu izložbenu postavku, koja bi prerasla u depandans Gradskog muzeja, sa stalnim kustosom. Za to su se zalagali i njegovi prijatelji, dr Dragan Jevdić, neuropsihijatar, i mr Zvonko Santrač, vajar i slikar. Zamisao je ostvarena, zahvaljujući rekonstrukciji Doma kulture i Kulturno-informativnog centra u Gudurici, nekadašnje rodne kuće Robertove majke tereze, pedesetih godina nacionalizovanoj.
J. Danilović
objavljeno: 25/07/2010
