Izvor: Politika, 26.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva veka Tamburići tamburaju čekićima
Već 200 godina u Zlataru familija Tamburića kuje gvožđe, što je za njih isto kao zlato, po kojem je selo dobilo ime, a to su radili i u postojbini Pljevljima
Zlatare – Kraj jezera Ćelije selo je Zlatare. Duž puta, koji od Kruševca oko jezera vodi ka Kopaoniku, dvorišta puna cveća, kao i terase novih i starih kafana. I modrozelena vodena oaza između brda.Zastadosmo oko sredine sela. Tišinu prelepe prirode čujemo kako prolama snažna lupnjava. Uputismo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se prema izvoru zvuka i pred nama se ukaza velika radionica otvorenih vrata i mlad čovek koji sedi za mašinom.
Primećujemo da ogromna presa kojom on upravlja, uz snažan prasak, savija debele komade lima. Čovek, kad nas primeti, zaustavi mašinu i izađe pred nas. Reče da se zove Dragan Tamburić i da je ovo radionica njegova i oca Radojka. Imaju šest radnika, ali i sami moraju da rade, da bi naručeni poslovi bili na vreme i kvalitetno urađeni.
Uto, eto i Radojka. On veli da su se njihovi Tamburići ovamo doselili od Pljevalja davno. Već dva veka u Zlataru oni kuju gvožđe, što je za njih isto kao zlato, po kojem je selo dobilo ime. To su, kako porodična legenda kaže, radili i u postojbini, pa na Kosovu, Kopaoniku, dok se nisu skrasili ovde kraj Rasine pod brdom. I deda, pradeda, čukundeda – svi redom bili su kovači i potkivači konja i goveda. Čuveni u celom rasinskom kraju. Imali su radionicu kraj puta, tako da je onih koji su tražili njihove usluge uvek bilo mnogo.
– Sad su druga vremena – kaže Radojko. – Nikome nisu potrebni kovači, a još manje potkivači. Kad sam ja 1983. preuzeo radnju, još je i bilo nešto stoke za potkivanje, danas ne znam ko ima volove, a i konji su retki. Zbog toga smo mi prešli na noviju proizvodnju: pravimo, uz pomoć mašina, ono što je potrebno savremenom čoveku. I nije loše. Evo sin Dragan je ostao kod mene, iako je kao visokokvalifikovani metalac mogao da nađe posao u fabrikama. Mi smo, inače, „zaraženi” metalom: i drugi sin Dejan završio je mašinski fakultet. On je dole u Kruševcu, radi u fabrici, ali, bogme, to slabo sada ide. I njemu ćemo da opremimo radionicu.
Obilazimo radne prostorije. Tamburići pokazuju gomile gotovih proizvoda i kutije onih koji su spakovani za transport. Tako saznajemo: odavde u elektrodistribuciju širom juga Srbije idu metalni držači izolatora za stubove, pa u telefoniju uzengije za penjanje uz stubove, zatezači kablova i sajli, sandučići...To sada ide dobro, kažu, pa moraju svi da se založe da se sve na vreme uradi. Zbog toga mama Stojanka i snaha Ljiljana brinu o domaćinstvu. Ovo je selo, kažu, pa moraju da se gaje i krave, svinje, da se obrađuju njive i bašte, uređuju voćnjaci...
– Ja sam se ženio pod lampom gašnjačom, a sa mladom sam spavao u bačiji. Sad, hvala bogu, svako ima svoju sobu. Posebno me raduje što su mi unuk Dušan i unuka Danica, Draganova deca što su ovde sa nama, dobri đaci. Dušan će, veli, u saobraćajce da bi se i on bavio mehanikom. Danica voli muziku, u skladu sa našim prezimenom. Ono dvoje Dejanovih još su mali, ali dok je Tamburića, čekić će se uvek čuti iz našeg dvorišta. Bar se nadam – kazuje Radojko Tamburić, metalac iz sela Zlatara.
D. Borisavljević
[objavljeno: 27/06/2008]
