Izvor: Politika, 13.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovi iz temelja
Skrnavljenje seoskog groblja pre 60 godina pokrenulo niz nesrećnih slučajeva zbog kojih je u selo Brgule stigao čak i ministar vera
BRGULE – Zgrada užasa klati se kao brod utvara, nasukan, napušten i zlokoban. Ledeni kolubarski vetar ujeda usred avgusta. U mutno podne pusto je kao u dalekoj vampirskoj pokrajini Save Savanovića i zaista ne treba previše vremena da podlegnete pričama o jednoj nerazjašnjenoj misteriji staroj 60 godina i melanholično se prepustite >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trenutku kada će vas oteti duhovi pokojnika, nastanjeni u podzemlju ukletog Doma kulture. Stajao sam u sablasnom zdanju gde su se sedamdesetih godina održavale nezaboravne igranke, gde su tezgarile Nada Topčagić i Vera Matović – čekajući da me podanici tame konačno odvedu u zaboravljene oblasti mrtvih duša, gde, prema verovanjima meštana sela Brgule, 16 kilometara daleko od Uba, vlada večno prokletstvo.
Legenda o anatemi koja je bačena na bajkovito selo seže u prve posleratne godine, kada je pod prisilom pobednika skrnavljeno lokalno groblje, kada su seljani primoravani da lancima čupaju betonske nadgrobne spomenike i ploče svojih najbližih, a zatim ih volovskim kolima prebacuju do gradilišta i ubacuju u temelje pompeznog zdanja, zidanog u slavu nove ideologije. Histerična akcija rušenja groblja i podizanja građevine dostojne za zasedanja CK KP Kine, a ne za selo kroz koji je tutnjao voz "ćira", na putu za Sarajevo, izazvala je niz nesrećnih slučajeva koji se nižu sve do danas.
U selu Brgule, već šest decenija, odvija se jedna od najtužnijih srpskih priča. Priča zbog koje je nedavno u selo stigao i ministar vera lično, u misiji smirivanja seljana. Milan Radulović im je obećao da će vlada, makar posredno, učestvovati u skidanju anateme sa sela i "proterivanju duhova".
Neformalni lider seoske koalicije za skidanje prokletstva, Slobodan Kojić, otključava vrata svoje trošne, zapuštene kancelarije u kojoj se mladi venčavaju, a posvećenici glasaju. Kancelarija glavnog državnog činovnika u selu nalazi se u prizemlju objekta koji leluja na sivoj zemlji.
– Kap je prelila čašu kada je 31. maja ove godine preminuo još jedan sin jedinac, Dragan Pavlović Robi, čuveni fudbaler FK Brgule. To je bio četvrti fudbaler ovog kluba koji je umro. Svi su bili sjajni igrači i dobri ljudi. I sinovi jedinci. Još 1988. godine poginuo je Duško Šućurović. Pao je s motora. Posle tri godine, u saobraćajnoj nesreći, poginuo je Ranko Živković, jedan od najvećih talenata koji je ikada obuo kopačke. Zoran Hadžić je poginuo 1999. godine. A sada je otišao Robi. Hteo je da sruši ovu prokletu zgradu, da se spomenici vrate na groblje, ali, đavo je bio brži od njega – kaže vođa pobune protiv nečastivih sila, dok nas uvodi u prostorije kluba.
Fotografije nesrećnih igrača na zidu, stari poker aparat pored šanka, poređani BIP-ovi sokovi, mladi fizički radnici koji su se tu slučajno zatekli i mljackaju crni luk i salamu podrigušu, začuđeni halabukom o duhovima, anatemama i prokletstvu. Njihove aveti su surovi poslodavci, Zakon o radu, zelenaške kamate na kredite, duboke, mračne zone nedozvoljenih minusa, recesija i ostala čudovišta liberalnog kapitalizma.
Izbledeli dresovi suše se napolju, na livadi. Stadion poznat po velikim utakmicama zaboravljene Srbije, dokle ne dopiru pogledi menadžera Zvezde i Partizana, nalazi se tik pored doma. Prostorije nekada slavnog kluba smeštene su, kao i mesna kancelarija, u prizemlju zapuštene građevine, čija je sala velika kao operska dvorana. Narodnjaci su ga davno napustili, kancelarije zadruga i mlekara su ispražnjene. Umesto bine, sedišta i orkestra, inventar svečane sale prokletog socrealističkog zamka su đubre, prazne boce vinjaka i noćni posetioci, ljubavni parovi ili pijanci.
– Ovde stvari nisu čiste. Umiru mladi, nema poroda, ljudi se naprasno razbolevaju – kaže konobar Slavko Petković. Zašto tvrdi da je baš on stručnjak za duhove i analitičar prokletstva? Pobegao je sa Kosova, sa sertifikatom analitičara pakla. Izlazi iz klupske kafane i rukom čisti temelje. Krstimo se. Čitam sa nadgrobnih ploča.
– Pre Drugog svetskog rata selo je imalo veliko groblje, zauzimalo je više od hektara. Posle rata, komunisti su izdali naređenje da se sruši. Ko je odbio, išao je na prinudne radne akcije. Imao sam 18 godina i plašio sam se. Vezivao sam lancima nadgrobne ploče i čupao ih. Skrnavljeno je između 1.000 i 2.000 spomenika koji su ugrađeni u temelje. Akcija je trajala sedam dana – kaže začuđujuće mirno Vićentije Bajić, jedini živi učesnik suludog poduhvata. Ćerka mu je umrla u dvadesetoj godini od leukemije, a supruga u pedesetoj.
– Te tragedije nisu prokletstvo. Te smrti su jednostavno sudbina. Ne verujem u takve priče. Idite u bilo koje selo. Ljudi umiru mladi, ginu, iako njihovi preci nisu skrnavili groblja.
Starac je možda u pravu dok govori kako se niz nesrećnih slučajeva, čak i pogibija sina jedinca i snahe jednog od članova Narodnog odbora koji je izdao naređenje o rušenju spomenja, mogu podvesti pod statistiku. Ali, referent Kojić, koji više od dve decenije radi u zlokobnom okruženju, tvrdi da je ovde reč o istorijskom zločinu bez presedana. Jedna od poslednjih jugoslovenskih tajni mora biti otkrivena.
– Anatema se oseća na svakom koraku, ona lebdi u vazduhu. Dom kulture mora biti srušen, a spomenici vraćeni na groblje. Tada će se Bog i pravda vratiti u naše selo! Ministar je dobro predložio: da se u novoj zgradi jedna prostorija osvešta, da se u njoj postavi krst, da se tu vrše crkveni obredi. Ili, da se sazida crkvica u selu.
Iako su stadion, klupska kafana i njegova kancelarija osveštani početkom devedesetih, iako fudbaleri slave sa strepnjom Svetog Iliju, život na nadgrobnim pločama, iščupanim u doba kada je crvena revolucija bila sve – i nada i bogatstvo i mit i prokletstvo – zapravo je jedna je od njenih poslednjih zaostavština.
Ideali zbog kojih su činjene ludosti i zločini odavno su odneli vetrovi Kolubare. Ostala je samo griža savesti.
Aleksandar Apostolovski
[objavljeno: 13.08.2006.]
