Izvor: Politika, 22.Jul.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dugo putovanje u Evropu
Najbolji studenti stigli u Berlin posle putovanja dugog 24 časa u tri voza
Zatvarajte prozore, brzo, evo su Čortanovci!
Nekoliko narednih sekundi čuje se samo treskanje prozora u hodniku i kupeima. Nastalu paniku izazvanu imenom jednog mesta duž pruge Beograd – Budimpešta objašnjava nam komšija iz susednog kupea: Tu negde je močvara, pa se voz napuni rojevima komaraca, nema posle spavanja do Mađarske. Ne zna se tačno gde uleću komarci, pa se za svaki slučaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << drži sve zatvoreno 10 minuta pre i posle Čortanovaca.
Pola sata kasnije lakše se diše. Većina putnika je u hodniku. Svi prozori su ponovo otvoreni. Iako je ponoć, niko ne spava zbog velike vrućine.
– Prvi put putujem vozom, što se mene tiče, bolji je od autobusa, tamo nema gde da smestim noge. A i više volim domaće, u onim stranim brzim vozovima nema komaraca iz Čortanovaca – kaže nam kroz smeh Danilo Sretenović, visoki (195 centimetara) predstavnik jednog od sponzora ovogodišnjeg putovanja za 100 najboljih studenata Srbije.
Ovo je, inače. šesti put za redom da Evropski pokret u Srbiji šalje na put po Evropskoj uniji najbolje akademce, pod uslovom da imaju visoki prosek, da nisu ranije putovali i da su lošijeg materijalnog stanja. Mladi, koji su mahom pri kraju studija i sa desetkama u indeksu, pre ukidanja viza dobijali su besplatan prolaz po EU, džeparac, interejl karte, a putovanje im je obično počinjalo od Beča, Ove godine prva stanica je Berlin.
Danilo, koga su izabrali zaposleni u Hipo-Alpe Adrija banci na trećoj je godini Elektrotehničkog fakulteta. Bivši košarkaš i budući inženjer planira da po dobijanju diplome ostane u Srbiji, priča nam dok pokušava da smesti noge u kupeu u kojem se u tom trenutku nalazi šestoro putnika – a četvorica su viša od dva metra.
Iako je voz pun mladih nema buke. Tek se upoznaju. Uglavnom igraju karte, asocijacije, zanimljive geografije. Neko gleda film na lap topu.
U jednom od kupea zatičemo šest glava nad geografskom kartom. Padaju dogovori kuda će posle Berlina. Kažu da su izračunali da će ih ovo putovanje od 22 dana koštati između 400 i hiljadu evra. Smeštaj nisu unapred rezervisali, jer šta ako im se dopadne Pariz pa ostanu dva dana duže? Tu su vreće za spavanje, za svaki slučaj.
– Samo da stignemo do Budimpešte. Odatle prelazimo u onaj avion na šinama do Minhena – kažu nam u glas.
U Budimpeštu stižemo posle sedam sati klackanja. Novi nemoguć zadatak – kupiti kafu na železničkoj stanici u pet ujutru, jer jedini otvoreni restoran prima samo forinte. Nes za 300 forinti. Dva sata kasnije uvaljujemo se u udobna sedišta rejl džeta na putu od Budimpešte do Minhena.
„E moj Mrkonjiću, ovo su brze pruge”, najčešći je komentar dok voz ubrzava do neverovatnih 200 kilometara na sat.
– Bili smo u kupeu za osam osoba, a ovde se i vrata otvaraju na senzor. Imamo čak i kartu naše trase, brzinu voza iz sekunde u sekundi, zatim koliko nam je minuta potrebno do sledeće stanice... Evo, sad kasnimo četiri minuta u odnosu na predviđeno vreme dolaska u Minhen – čita nam podatke sa displeja Ivana Stoković, koja je pre 10 dana diplomirala na arhitekturi. Planira da obiđe Holandiju, Belgiju, Francusku, a dečko će joj se pridružiti u Madridu.
Nakon osam sati superluksuzne vožnje tokom koje smo kao u avionu imali posluženje, koje se doduše plaćalo, u železničku stanicu u Minhenu smo ušli tačno na vreme, u 15.19 časova. Onih četiri minuta majstor je nadoknadio bukvalno u poslednjim kilometrima. Vožnja do Berlina, koja je trajala još šest sati, protekla je u istom stilu i brzinom kao i prethodna. Putnike iz Srbije je u trećem vozu od Beograda najviše zabavljala činjenica da kabina mašinovođe izgleda poput spejs-šatla. Iza staklene pregrade, odmah iza mašinovođe, zatičemo Milanu Sadžakov iz Novog Sada, koja je na petoj godini grafičkog inženjerstva i dizajna. Pored nje sedi Vladimir Marinković, koji je diplomirao prošlog petka. Oboje su iz istog grada, sa istog fakulteta i oboje su lane dobili stipendiju „Hiljadu najboljih studenata”. Iako se zabavljaju već pet godina, kada se vrate s putovanja neće biti venčanja. Oboje očekuju mesto asistenta.
U Berlin stižemo nakon dvadesetčetvoročasovnog putovanja koji minut posle 21 časa, pošto smo promenili tri voza i i bez ijednog ujeda komarca.
Sandra Gucijan
objavljeno: 23.07.2010.
.jpg)
