Izvor: Danas, 23.Feb.2016, 12:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Društvena (ne)evolucija
"Vrsta čovek leži u sistemu čovek-kultura i tu je on zavisna a ne nezavisna promenljiva; njegovo ponašanje je samo funkcija njegove kulture, a ne determinanta." (Lesli Vajt)
Za razliku od neodgovornog malograđanina, koji je uvek objekt politike zatvorenog društva, samo slobodni građanin može biti subjekt otvorenog demokratskog društva. Vizantijske, osmanske, komunističke - despotske kulturne matrice - dovele su nas u vremensku iznudicu koja nas sprečava da sprovedemo >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << "luping" sličan onome koji je izveden u Osmanskom carstvu na izdisaju, a koji se jednim imenom može nazvati Ataturkovom reformom. Smisao te Ataturkove reforme bio je da se despotska kulturna paradigma zameni građanskom.
I sa vrha države i sa dna društva morao bi započeti sinhroni proces "građanizacije"! Umesto "građanizacije", umesto da se bavimo sferom društvenog obrasca, koji nam jedino može pomoći da civilizovano preživimo, evo od Titove smrti (1980) naše se elite bave - trošeći tako sve naše biološke energetske resurse - državom, granicama, preambulama, ratnom i spoljnom politikom sveta, svetskih sila, četnicima i partizanima i tsl. - znači, bave se svim onim što nam nikako ne može pomoći da iskoračimo iz društvene "proklete avlije". Zameci građanskog društva postoje u Srbiji danas - na primer na našim fakultetima i naučnim institutima - i oni mogu poslužiti kao matrica nove paradigme ponašanja i delanja. Spustimo se sa "palanačkog Olimpa" u zbiljsku arenu naučnog rešavanja problema, ne sa ciljem da se bavimo naukom, nego sa ciljem da "snimimo" sociološku mrežu (institucije, norme, etiku, procedure...) koja naučnicima omogućuje da se bave naukom (da stvaraju nova znanja). Ta nam sociološka mreža može poslužiti kao baza za razvoj građanskog društva.
Osim "socioloških mreža nauke", u izgradnji građanskog društva od pomoći nam mogu biti i neki elementi teorije saznanja, kao i metodologija fundamentalnih (prirodnih) nauka. - Teorija saznanja primenjenih nauka mora, međutim, ostati po strani, zato što je ona tu remetilački faktor. U fundamentalnim istraživanjima naučnik traga za ljudskim hipotetičkim znanjem, u smislu sve istinitijih teorija, za njega je znanje "doha" (mnjenje), uvek nešto nesavršeno i nezavršeno. Da bi u tom kritičkom traganju, nagađanju, mogao biti uspešan, on ne priznaje autoritet. U primenjenim naukama, pak, naučnik postojeća znanja tretira kao "episteme", za njega je to znanje savršeno i završeno, instrumentalizuje ga u praksi s ciljem stvaranja što većeg profita, efikasnosti; za njega knjiga prirode je otvorena i može da se čitati nepogrešivo, otuda je on sklon da tom konačnom, nepogrešivom znanju pripisuje nešto nadljudsko, pa je samim tim sklon da priznaje autoritet.
Kako na planu teorije saznanja, tako i u ravni metodologije - između naučnika u baznim i primenjenim istraživanjima postoji suštinska razlika. "Metodologija opovrgavanja" baznih nauka može biti vodič u razvoj građanskog društva zato što ti naučnici smatraju da se napredak može postići samo tako što se njihove teorije, mišljenja, podvrgavaju najstrožim proverama; oni svoje teorije, svoje mišljenje, izlažu najoštrijim kritikama (čak do tačke opovrgavanja). "Metodologija potvrđivanja" kod naučnika u primenjenim naukama ide za tim da se traže i ističu samo oni primeri koji potvrđuju njihove teoriju, njihovo mišljenje; oni primeri koji bi potencijalno mogli opovrgnuti ta mišljenja se odbacuju, prigovori se ignorišu, zataškavaju, šta više, ide se za tim da se spreči svaka kritička rasprava.
Jedno društvo, politički i ekonomski sistemi, kao i samo ljudsko ponašanje, u funkciji je kulture. Istorijski primeri nam pokazuju da su današnje uspešne države izgrađene na obrascima građanskog individualnog kulturnog determinizma. Uspešne države stvorila su društva u kojima je evoluirala građanska kulturna matrica, čije je težište bilo na kritičkom mišljenju, učenju na greškama, argumentovanom dijalogu, toleranciji, intelektualnom poštenju, institucijama. Ti društveni procesi nisu komutativni.
*Autor je teorijski fizičar, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu
.jpg)
